Kako se pakuje život?

Bio je 12.mart i delovalo je da je proleće baš tog dana došlo da me isprati, kroz maslačke, bistro plavo nebo i toplotu prvog pravog sunca na licu. Nije pomagalo.

Torbu sam pribavila još mesec dana pre polaska, novu, tamno ružičastu, laganu i pokretnu. Stajala je posred malog stana koji je činila samo jedna soba, da podseća, da smeta i bode oči svakome ko dođe u posetu. Gledala sam je često, okretala, isprobavala, podizala uz divljenje njenoj lakoći postojanja, uz misao kako pojma nemam kakvu li će sledeću prostoriju zauzeti, kuda li će se kotrljati ti novi, vrlo okretni točkovi. A nije ni da je bila velika, sirota. Videla sam mnogo većih i težih torbi koje su ljudi vukli pored sebe tražeći novi dom…

I onda sam tog poslednjeg vikenda u Beogradu formirala gomile. Tako je, kaže Mari Kondo*, najbolje razvrstati garderobu. Jedna gomila je bila ono što ću sigurno nositi, druga je ona koja se ili baca jer više nije za upotrebu, ili pošto ne donosi radost, ostavlja  kraj kontejnera jer je u Srbiji to društveno prihvatljivo, a nekome će možda poslužiti, i treća gomila je ona koja ostaje. Zbog mene, zbog drugih da veruju da ću doći.

Gomila odbačenih stvari je rasla i to je ono što je druge zabrinulo više nego mene koja se od tih stvari, od uspomena na trenutke u kojima su nošene i korišćene, odricala. Nije zdravo. Prosto je tako.

Bilo je tu mnogo rupica i rupetina. Izlizanog pamuka i lastiša koji su se jednostavno predali. I ja sam ih pustila.

Gomila što odlazi u torbu nije bila velika. Jedan skroz nov roze mekani džemper za eventualne hladne dane, koji je donosio sreću kada ga ugledam jer novih stvari gotovo da nije ni bilo tih prethodnih godina. Drage haljine sa buvljaka i prodavnica polovne robe koje su tih godina nicale po Beogradu kao pečurke posle kiše. Slagala sam pažljivo i dve suknje koje je moja mama nosila u svojim dvadesetim, a još uvek izgledaju novo. Slagala sam ih na pola, pa na tri dela uvek formirajući pravougaonik. Neke sitne stvari sam kupila nove, cvetne dabome, i smestila ih, s majicama u zasebne torbice. Tako su mi uputstva iskusnih internet putnika nalagala, a i sasvim je praktično – pokazalo se u praksi. Mesto do ivica torbe dobile su cipele za kišu ili elegantniju priliku i jedne crne sandale, kafa, par čokolada i jedan keks koji je svoje mesto našao na insistiranje roditelja. A onda pomislim na nakit, pa izljubim zlato koje mi je ostavila baka, brisnem suzu i ušuškam ga da me čeka za ponovni susret ako odlučim da se skrasim, jer je previše dragoceno da bih ga nosila po svetu. Zgrabim samo neke nanizane kamenčiće i par ručno izrađenih ogrlica i smestim ih u braon papirnu kesicu sa ostalim sitnicama. Nije ni kao da se setim da nosim nakit…

Mesto s nakitom delilo je i nekoliko bedževa sa mojim dizajnom, drvena bedž ptica koju su napravili i darovali moji dragi ljudi*, jedna šnala i jedna gumica za kosu. Ušuškala sam svoja tri veća i dva manja notesa praznih papira, jer valja imati nešto pri ruci za crtanje, pisanje ili planiranje, etno futrolu koju je drugarica sašila ispunila sam olovkama, bojicama i skalpelom jer nikad ne znaš kad kreativnost može da te snađe.

Ubacila sam jednu torbicu šminke (možda 6 stvari), univerzalne pantenol kreme, sklopivu četku za kosu koja stane na pola dlana, i još samo nekoliko sitnica za ličnu higijenu. Ponela sam dosta lekova za ono srpsko nedajbože ali se ispostavilo da su svi zdravstveni problemi nestali par dana po dolasku jer su ipak bili na psihičkoj osnovi. Družini sam uspela da priključim i planinarski ranac, onaj ozbiljni sa ojačanjima za leđa i puno komplikovanih delova sa kaiševima i nitnama. Razmišljala sam koliko je bitno umeće pakovanja, jer želim da, ako jednom odlučim da promenim državu, ili odem na dva meseca međ’ palme i kokose, uspem da spakujem sve u taj jedan ranac i nabacim na leđa. To mi je nekako bilo baš bitno, kao neka sigurnost o nesigurnosti, držanju korenja pod kontrolom. U tom praznom rancu je mesto našla jedna arapska marama s vezom, jer je u svetu generalno, a naročito u Aziji, uvek dobro imati maramu. A moja je baš dobra i voljena.

Kupila sam nov i praktičan ranac za avion. Dva dana sam ga gledala i otvarala, merila pregrade i komentarisala kako su ti Šveđani jedan promišljem narod. Prikačila sam jednu crvenu platnenu ružu, kako bi bar malo bio jedinstven, moj. Mesto u jednoj pregradi spreda našao je i moj novi beli telefon (mali pirinač*) bez kog, priznajem, ne mogu da živim. Patetično, znam.

Nedelju dana pred polazak slala sam sama poslednje pakete notesa i planera od porudžbina koje sam uspela da primim. Odlagala sam da objavim pratiocima stranice da ću otići od svih mojih objava i marketa na kojima smo se redovno viđali. To mi je bio najbolniji deo pakovanja jer sam istinski volela to što radim. Imala sam sreću u svim tim sitnim stvarima i malom stanu. Naučila sam da volim to što mi mi je nekada smetalo, i trenutak kada sam ih spakovane na gomili gledala i dodirivala pred oproštaj slomisli su i onu poslednju mrvu snage koju sam hrabro nosila u sebi.

Prodavala sam stvari, crteže i slike. Prodala sam fotoaparat koji je dve godine bio uz mene i omogućavao mi zabavu, utehu i rad. Gledala sam ga, pamtila oblik i predala u tuđe ruke uz drhtavo pazi ga, čuvaj i dobar je. Sećala sam se našeg ushićenja i dana kada je S otišao u Novi Sad da ga donese, i kako smo isprobavali sve opcije i pravili prve snimke po Dorćolu… Sve je to prošlo. I naš mali stan, i moje cveće, i besparica i sve zakrpe koje smo napravili ostale su sada iza nas kao poglavlje koje je iščitano.

Putovala sam tog 12. marta u crnim helankama, crnim patikama s dobre gomile, i u nečemu širokom, ugodnom, do kolena, bordo. To je nešto između tunike, haljine, spavaćice i duksa. Savršena stvar. Birajte udobne stvari u životu!

I tako smo, s tamno ružičastim i teget koferom i dva puta crnim rancem, sve pod konac oboje spakovani, moj S i ja otputovali do aerodroma odakle smo se, kao nekom magijom brzog nestanka poznatog, iako je put trajao 18 sati, teleportovali u novu stvarnost.

Otišli smo za Kinu.

***

*Mari Kondo je japanski ekspert za pospremanje doma. Godine vežbe uređivanja malog prostora u rodnom Japanu dovele su je do svetske popularnosti i izdavanja prve knjige pod naslovom “Magija pospremanja koja će vam promeniti život” u kojoj detaljno objašnjava pravi sistem i tok sređivanja doma. Osnovna Konmari filozofija je “Odbaci svaku stvar koja ne budi iskru radosti”…

*Xiaomi – kineska marka telefona, prevedeno s mandarinskog označava proso, ili bukvalno mali pirinač

*ESEL design – drvena broš ptica

*Dear Diary notebooks – notesi iz priče