Šta ti pamtiš?

“Jedina prenosiš pozitivne stvari o Kini…”

Rečenica koja mi stoji na ivici svih dnevnih dešavanja. Stoji i ne odlazi, kljuca…
A zašto da primetim loše, ako mogu da se osmehnem nečemu dobrom?
I ko to negde uopšte određuje šta je dobro, a šta ne?
Postoji svet gde se ljudi boje promaje i svet gde je ona neophodna po svaku cenu jer se u suprotnom mre, a oba sveta ne znaju za postojanje ovog drugog i zamisli, niko nije u pravu. Tvoje je da se nasmeješ, razumeš, prihvatiš.
Postoji svet gde je država zakonima odredila broj članova porodice.
Postoji svet koji je pretrpeo ratove i siromaštva koje nije birao, a na koje ne možeš da utičeš.
Postoji svet koji se razvijao nezavisno od bilo čega što smo ikada znali.
Postoji svet koji je prestao da grli svoju decu, a deca su zatim izgubila osmeh.
Postoji svet koji je vaspitavanje dece prepustio svojim roditeljima koji nemaju znanje jer je i njihovu decu neko drugi podizao, a njih neko drugi i druge treći…
Postoji svet koji je detetu dozvolio sve jer drugo nije smeo da ima.
Posle nekih 40 godina Kina je doživela veliku promenu. Ukinut je zakon jednog deteta! Nakon što su decenijama odrastala deca bez braće i sestara, bez tetki, ujaka ili stričeva i strini, bez rođaka, bez igde ikoga do svojih roditelja.
Zato ovde roditelj ima poslednju reč!
Svaki uticaj i napad na prirodu se vraća kao bumerang, pa je tako i ograničavanje broja dece dovelo do većeg broja dečaka, kao i promene ponašanja koje znamo kao normalno, ustaljeno, i osobeno jednom detetu !
Postoji svet gde je prezaštićenost dovela do razmaženosti, histerije i potom nezadovoljstva. Dovela je do takmičenja za najbolji uspeh, najbolji engleski akcenat, najbolju poziciju, i konačno opet do roditeljstva gde se ne biva roditelj već nemi posmatrač nečega što rade ili ne rade baba i deda.
Postoji svet gde se o deci danas priča kroz ulog i cifre koje kasnije treba da se vrate.
Postoji svet gde je detinjstvo trka i priprema za dobru osnovnu školu, škola je trka za dobru srednju i koledž, koledž je trka za dobro radno mesto, radno mesto za dobru poziciju, dobra pozicija za novac i dok se sve trke istrče ono jadno zaspalo dete se probudi u luksuznom stanu sa rešetkama koje služe samo da se ne bi iskočilo iz tog besmisla.
Postoji svet gde se ljubav ostavlja u daljini i tiho pati jer je porodica tako rekla.
Postoji svet sa svim ovim stvarima o kojima se ne govori.

Ja sam tu kao i mnogi stranci u Aziji, da ispitam svoj put i na njemu naučim nečemu te male ljude da, dok istrčavaju svoje trke, imaju osmeh na licu, da znaju da je greška dobra, da zagrljaji leče mnogo toga i da neguju lepo u ovom svetu kroz umetnost koju im predajem.

Zato prenosim samo lepe stvari.

Kada sve prođe ostaje jedino lepo, ostane sreća.

Sa tugom se može boriti sam. Uz kišni prozor s rešetkama i omiljene melodije.

Stoga, pamtite lepo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.