Šri Lanka 18. “Pred odlazeća” nostalgija

Bila je to najtoplija noć. Noć sa tri sata sklopljenog oka, a možda ni toliko. Ventilator je radio iznad nas na najjačoj brzini, a kako se mreža protiv komaraca pod tom jačinom povijala i uplitala među nas, odlučili smo da je uopšte i ne stavimo. Loša odluka.

Od vrućine i umora nisam mogla da zaspim. Onda su nastupili ujedi komaraca. Nikakav sprej protiv njih nije pomogao, a ujedi su počinjali sve više da svrbe.
Onda smo odlučili da stavimo mrežu, s kojom subjektivno prostor deluje još toplije. Uspela sam konačno da zaspim, ali u snovima me je sačekala noćna mora.

,,Jedan dobroćudni i neutralni kolega sa fakulteta je pretio da će ogromnom puškom ubiti Stojana. Ja sam objašnjavala da to ne radi, ali nije vredelo. Otrčala sam u tom snu do njega, provirila kroz neka otvorena vrata kako bih ga upozorila na pomahnitalog kolegu, na šta je on je rekao da nema veze. Zaprepašćena tom indifentnošću, ustuknula sam. Onda smo svi poleteli. Izletela sam kroz okvir otvorenih vrata, bez ikakvog pojasa koji bi me zadržao… Krenuli smo u svemir!”

Probudila sam se u potpunoj konfuziji. Pogledala sam na sat, bilo je oko 4 ujutru. Bila sam ponovo skroz mokra, zbunjena, umorna. Ne znam čemu sve ovo?
Najlepši momenat za san, i momenat kada sam uspela da se opustim, je bio onda kada je zazvonio alarm. U sobi je bilo prijatno, bez komaraca, uz fini i svež vetrić koji je dopirao kroz otvorena vrata od terase.

Otišli smo da poslednji put ove godine bućnemo svoja tela u Indijski okean. Plivali smo, hvatali talase, uživali!

Sišli smo s rančevima u prizemlje kuće gde je gazdarica kuće šila neke stvari.
Odjavili smo se u 10, a na pitanje da li možemo ostaviti torbe, gazdarica kuće je nasmejano rekla ,,Yess, money? 1000 rupies more!”
Za svaki slučaj smo ponovili pitanje još nekoliko puta, uprošćavajući ga sve više, zbunjeni, sve dok nije razumela da smo sobu napustili, a da ne bismo da do 1 uvece budemo natovareni rančevima. Kada je shvatila, nasmejala se široko, kako to samo ovaj nar može, i klimnula glavom srpski negativno za šrilankansko vrlo pozitivno.
Nismo ni znali gde ćemo. Neispavani, svesni da ćemo sledeći tuš sresti za jedno 30 sati.
Imali smo sreće te je bilo oblačno čitavog dana, zahvalni da su bar te želje bile uslišene.
Bilo je i dalje pretoplo, naravno, ali smo se tešili da je moglo biti mnogo gore.

Šetali smo Negombom, obilazili pijace, katedrale, hramove, fotografisali.

Na : “Hello, tuk tuk?”, odovarali sa: “Hello, tuk tuk!” ostavljajući zbunjene taksiste da gledaju za nama, i beskrajno se smejali svemu. Ja sam na ulici pronašla i indijsku haljinu sa vezom za nekih 70 dinara i bila presrećna zbog svog ulova.
Smeće od pojedene hrane i prazne flaše smo nosili i gomilali po rukama i torbama konstantno, dok je pored nas krivudao najprljiji kanal univerzuma sa bojom žabokrečine i mirisom smrti. Po njemu je jedan čovek plovio u malom čamcu i pokušavao da nešto izvuče…

Na mapi smo pronašli jedan “Dino park” i krenuli čudnim uzanim ulicama do njega. Ulicama gde su svi kontrasti ove države prikazani. Bogate kuća, betonskih ograda s metalnim kapijama, i belim tojotama unutra, pored kojih su nemo stajale zemljane kuće sa tlom suve crvene zemlje, i majkama sa svojom decom.
Pronašli smo park sa ogromnom belom kapijom, muralima neke lokalne naive na jednom zidiću i čuvarem.
,,Dvesta rupija!”
,,Molim? Za park? U redu, recite mi za neki drugi park gde mogu da sednem, kako u gradu nema klupe, pa ću otići tamo, ne mogu da platim”, pitala sam ga.
,,Ovo je jedini park”, odbrusio je čuvar.
,,Znači u Negombu nema više parkova, nema klupa za sedenje, nema česme sa vodom, nema trotoara i kanti za smeće?! Sjajno. Doviđenja”.
Stojanov umor mu je odgovorio sarkastično i poprilično razočarano.

Bilo je oko 2 popodne, nismo imali gde da sednemo, jer me je policajac oterao sa jednog zidića ispred prodavnice kada sam sela da popijem vodu i predahnem. Zaista? Podsetilo me na srpsko selektivno poštovanje zakona. Sve je svuda bilo u raspadu, smeće je bilo jedina dekoracija, beskućnici su spavali po trotoarima, ali meni nije bilo dozvoljeno da sednem, gde pri tom ne kršim nikakav zakon, a u rancu već nosim svoje smeće.
Krenuli smo od parka, vidno razočarani i bez daljih komentara, ali čuvar se samo nasmejao i otvorio nam kapiju.
Izgleda da se iskrenost konačno isplatila.
Sedeli smo na toj poluosušenoj “travici” prošaranom mravima i cvetićima intenzivno žute boje opalih sa već nekog egzotičnog drveta i posmatrali žene koje u krug, sizifovski, nepotrebno grabuljaju nepostojeće lišće i uništavaju i ono malo ozelenelog po zemlji.
Spavalo nam se, bilo nam je vruće…Česme nije bilo ni u parku. Jedina voda oko nas  bila je ona ustajala u jezercetu, preplavljenim lokvanjima i cvećem, i nečim što je ispuštalo mehuriće iz mulja.
Nakon predaha u parku, krenuli smo ka kući naše domaćice.
Pešačili smo dugo jer smo bili udaljeni nekoliko kilometara od njenog mesta.
Kada želite da potrošite vreme, to obično jako sporo i teško ide. Kada je trenutak s nekim negde dragocen, proleteće przinom svetla…
Kod nje smo popili čitav bokal kafe iz evropskog servisa iz sedamdesetih i razbudli se.
Pokupili smo svoje rančeve i krenuli.
Kladili smo se koliko će nam sekundi po izlasku iz dvorišta trebati do prvog tuk tuka koji će nam ponuditi vožnju, a koju ćemo ovog puta ipak prihvatiti.
Izgubila sam. Rekla sam pola minuta, ali prvi vozač se oglasio već nakon 17 sekundi i to jer je bio u nezgodnoj poziciji, pa je morao da okrene trotočkaš i dođe do nas.
Vozio nas je samo do centra jer smo odvojili poslednje rupije za hranu i put. Tačno do poslednjeg.
Pronašli smo autobus, a na postavljanje jednog pitanja o vremenu polaska poslednjeg autobusa ka aerodromu dobili smo tri različita odgovora, 6, pola 7 i 10 popodne.
Došli smo u 6, za svaki slučaj i čekali. Autobusa je bilo na svakih deset minuta.
Vozači i kondukteri su vikali sa svih strana svoje destinacije i pozivali u autobus: KOLOMBOOo, GALEe, AERODROM… iako na peronima sve piše. To je verovatno nešto što je ostalo iz ranijeg perioda. Buka od pomešanih glasova se prelamala tom stanicom, smeh, dozivanje, svi su govorili nekako u isto vreme, svi su govorili nama nerazgovetno. Osećala sam se kao da izmišljaju sve te reči dok sam sedela na metalnim klupama i čekala svoj autobus.

U autobusu su na prvom sedištu sedele dve gospođe, bez ikakvog prtljaga, a mi smo otišli na poslednje mesto zbog prostora, a i kako bismo oko nas ostavili torbe. Kako niko i ne ide tako često na aerodrom odatle, niko više nije ušao.
Nije prošlo dugo vremena kada su nam prišli su vozač i kondukter kako bi nam skrenuli pažnju da nikako ne zauzimamo sedišta torbama ili će i njih naplatiti kao putnike. Zašto onda nema mesta za prtljag u autobusu koji vozi za aerodrom ostaće večita misterija, kao i zašto bi nekome smetale torbe kada smo jedini u autobusu. Dobro, ima nas šestoro, ako računamo i njih dvojicu…
Momenat me je podsetio na bioskopsku scenu filma ,,Kad porastem biću kengur” kada radnik za opravdanje numerisanog mesta u bioskopu navodi razlog da može doći do iznenadne posete grupe ljudi…
I zaista je bilo tako. Grupa ljudi jeste nagrnula, put se odužio, a i kako ne bi kada se autobus zaustavljao kraj svake bandere i kupio i ostavljao putnike onako u letu, otvorenih vrata, trubeći uz ritam indijskog melosa sa radija i svetleće Ganiše.
Na kraju je stigao do Katunayanake, jednog malog sela gde su iz autobusa izašli svi putnici, a mi ponovo ostali sami. Nedugo zatim je i nama nagovestio mahanjem da je to poslednja stanica. Ostala sam poslednja u autobusu i, nakon što mi je vozač krezubim osmehom izjavio ljubav, izletela napolje, shvativši da je on, u nedostatku putnika koji idu na aerodrom, odlučio da ipak odatle ne ide dalje. Ostali smo u nekom selu čije ime ne možemo da izgovorimo. Jer zašto bi autobus za aerodrom vozio do aerodroma?
Svaka poslednja vožnja na putovanjima me učini jako tužnom. Gledala sam kroz prozor autobusa kako se udaljavamo od celog ovog ludila i nekako mi je bilo žao.
Želela sam da zaplačem jer neće više biti te muzike života oko nas. Tog ritma ubrzavanja bez nekakvog cilja. Tog večernjeg mirisa aromatičnih štapića i ulja citronele. Neće biti japanki i bosih nogu koje gaze pesak. Nisam ni otišla, a hvata me nostalgija.
Proverili smo na mapi koliko je daleko aerodrom i shvatili da možemo pešice ka tamo. Neka to bude još jedna gratis šetnja po Šri Lanki za nas.

Jedan tuk tuk je pokušao da nas prevari lažnom kilometražom ne bi li nam uzeo novac, ali sve i da je uspeo da nas ubedi ne bismo mogli da mu platimo jer više nije bilo jednog rupija u našim džepovima.

Nismo dugo išli, ali je bilo dovoljno da sumrakom još jednom zajedno zatrepere svetiljke njihovih sela, mirisi i zvukovi tog prostog i zadovoljnog života od kog svašta možete naučiti.
To je bilo to. Sedimo u klimatizovanom aerodromu Bandaranaike koji se, iz nekog nepoznatog razloga, deklariše kao da je u Kolombu.
Gledamo kako se mešaju svi narodi ovog sveta i čekamo na naš poziv.
Sva toploga vazduha ove zemlje već je iza nas. Tu smo, ali ipak više nismo tu.

Vraćamo ti se preplanuli, zimo!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.