Šri Lanka 16. Negombo, grad u kome, u jednoj ulici, stanuju Isus, Marija, Krišna, Alah, Ganiša, Buda i ostale svete ličnosti

Ustali smo rano. Mislim da svaki deo ovog putopisa pocinje tom konstatacijom.
Rešili smo da jednom ne putujemo baš po najvećoj vrućini već da uhvatimo voz u 8 i 15.

Gazde su, iako smo se žalili na saletanja lokalaca i iznudu novca, pokušali da nam prodaju doručak za 600 rupija i pletene torbe koje gazdarica pravi za 2500.
Oprostili smo se i krenuli.

Trebalo nam je oko pola sata da brzim hodom stignemo do železničke stanice. Stojan je kupio karte, ja sam sela da predahnem, kad je krenuo odmah da me doziva. U nemogućnosti da se okrenem zbog ranaca, čula sam voz kako nailazi i njegovo: ,,Požuri, u ovaj sad ulazimo”. Kako? Voz za 8 i 15 je stigao i krenuo u 15 do 8.
Bio je to vagon druge klase, voz koji ide ko zna odakle, ka Kolombu. Ne znam ni sama kako smo ušli u njega jer je stigao pun. Ne znam ni kako je onih dvadesetak na nekoj od sledećih stanica uspelo da uđe. Stajali smo sve vreme, nisam uspela ni da vidim mesta za sedenje, samo bezbroj ruku koje se čvrsto drže za šipke mirisa metala. Jedan me je gazio po stopalu, drugi je gazio ranac…
Što se mene tiče, nije imalo mesta ni za nas dvoje, ali za to nisu marili ni svi oni koji su kasnije došli, jer svi negde moraju da stignu.
Naravno da je imalo mesta za njihove pojmove privatnog prostora, a ja sam levitirala na jednoj nozi 68 kilometara do Kolomba. Možda zvuči malo, ali da podsetim da je nešto jače od 100km od Kendija do Ele vozom trajalo 7 sati.

Gurali su se pred kraj puta, ne znam zašto, verujem da bi uštedeli metar prostora i sekunde vremena. Stampedo je krenuo da ispada napolje kada je voz zaškripeo u Kolombo Fortu. Oni vole da izleću napolje iz prevoza tako u letu, kao kokice, sa prividom žurbe, koja nestaje čim dotaknu tlo. Tada kreću da koračaju polako ostatkom puta, uz svu onu lakoću postojanja kojom odišu.

Ja sam ostala da sedim zajedno sa stvarima, a Stojan je ponovo otišao po karte. Koliko ga nije bilo, da ga ne poznajem, pomislila bih da je jedan od onih koji odu po cigarete pa se nikada ne vrate. Mislim da su sati prošli nakon što se vratio crven i mokar. Postoji 15 šaltera za kupovinu karata, s tim što su raspoređeni u redove po tri u nizu, a deseti je pre prvog. Logika ne postoji! Otišao je na 4.šalter, odakle su ga poslali na 10. koji nije mogao ni da nađe jer je bio pre prvog, u ulozi nultnog. Onda, kada je našao 10. poslali su ga na 4. da bi ga sa 4. ponovo poslali na 10. koji je rekao da druge klase sada uopšte nema i da moramo uzeti treću klasu za Negombo.
Pomislila sam na stampedo i stajanje u drugoj klasi i nisam želela ni da zamislim treću klasu voza u ovom delu sveta. No, takva nam je sudbina danas.

Pokupili smo svoje stvari i utrčali u voz koji je već stajao na nekom poslednjem peronu. U vozu je bila zaista neočekivana promena i veliko pozitivno iznenađenje, unutra je imalo mesta čak i da se sedne. Sreći nije bilo kraja!
Za 40 rupija za kartu treće klase voza, putovali smo sat vremena. Da pojednostavim, vožnja je bila povoljnija od flašice vode, ili 200ml mleka, ili jedne rolne tankog, najtanjeg na svetu, toalet papira.
Imala sam vremena da odmorim, da razmišljam u tišini o nekim jako ličnim stvarima, bez da me neko saleće i nudi svoju raznovrsnu robu.

Ne znam da li sam spomenula, ali smo pre neki dan sreli ženu koja nam je prišla nasmejana i razdragano rekla : ,,Hello, money?!”
Često je spominjemo pa sam se prisetila.
Jedan samouvereni surfer nije želeo preterano da komunicira sa ostalima, pa se prepao u jednom trenutku, zgrabio svoju dasku za surf i skočio iz voza u pokretu. Mislim da je sanjao da je stigao u Negombo, a ko zna kakvi ga snovi more, pa je zapravo ostao u nedođiji nekog sela u mestu pre aerodroma. Gledala sam ga kroz prozor voza u pokretu, kako se zbunjeno okreće oko sebe tražeći neki znak koji može da pročita…
Kada smo izašli, sve je bilo kako treba. Bilo je već prošlo 11, sunce je u zenitu pržilo, a mi smo već samouvereno koračali ka ulici s kojom je paralelno plaža. Lewis place ulica, za slučaj da zatreba naziv.
Instalirali smo mapu zemlje na telefon, maps.me se zove i savršena je stvar koja sadrži apsolutno sve što je potrebno za put. Unese se zeljeno mesto, ili više posećenih mesta, i pojavi se strelica- gde smo mi, i najkraća putanja koja vodi do zadate lokacije. Poput Google mapa, samo mnogo praktičnije.

Ušli smo u prvu kuću, na uglu velike Lewis ulice i jedne male zemljane koja direktno izlazi na plažu. Iscenjkali smo se i dobili povoljno dva noćenja. Nije imalo potrebe da gledamo dalje. Soba ima krevet sa baldahinom, ventilator iznad njega, prozor, kupatilo sa hladnom vodom koja i nije tako hladna i ne može da osveži baš najbolje, ima mini sto kraj kreveta, sa pregradama koje mi Stojan ne savetuje da otvaram jer se boji sadržaja. Proverila sam, ipak nema ničega.
Ionako sam se uvežbala u ubijaju buba, pa posle zamišljam gde li je otišao njihov duh, i da li će mi se loša karma vratiti tog dana u vidu zasoljenog ananasa…

Iskupali smo se u okeanu, a zatim i sedeli malo u hladu pod palmama gde sam  napravila nekoliko fotkica i gledala kako mi baterija na fotoaparatu umire. Posle odmora na plaži, vratili smo se u smeštaj, istuširali i krenuli do centra u šetnju. U prvoj radnji smo našli baterije koje jako teško nalazimo i u Beogradu. Čista sudbina, rekla bih.

Mnoga mesta su predivna na ovom ostrvu, a ipak, volimo da nam je blizu okean pa tako i biramo smeštaj ovih dana. Na taj način se zaista skroz osvežimo kada nam je to potrebno, a potrebno je jako, dok tokom dana samo prošetamo do drugih mesta koja su nam interesantna.
Ja sam tip koji zapravo ne voli plažu kao takvu, mesto sunčanja, kupanja i ostalih društvenih aktivnosti. Volim da prošetam ujutru, dok izlazi sunce, volim da sačekam zalazak i noć. Volim da prošetam obalom dok mi talasi zapljuskuju stopala i da pronalazim neki mir uz meditaciju prirodnih zvukova i mirisa.
Zato su mi na ovom putu omiljene ostale dugačke plaže bez ljudi po kojima se može šetati satima bez vidnog završetka i kraja.

Plaža u Negombu je jedna od takvih. Dugačka, široka, zlatnog sitnog peska, mirnije vode, koja na samo metar od obale prelazi u vodu do struka,mesto gde se prelamaju oni veliki talasi, i koje bi, u mom slučaju, trebalo što pre zaobići.
Jedina mana su hoteli duž obale gde penzioneri sede na ležaljkama ispod palmi i gledaju u tablete, knjige ili telefone, ili se kupaju u bazenu s pogledom na okean. Svakako cenim što još uvek postoji opcija za svačiji ukus.

Ovde je bilo moguće plivati. Voda, čini mi se, nije toliko slana kao prosečna morska voda na koju sam navikla, a u dubljim delovima postoje neka jako hladna strujanja koja osetitm po nogama ako se spustim radi provere dubine. Nekad to osetim i na samoj površini vode, dok plutam i dok me samo misli vode.

Kroz grad, ili bolje rečeno varošicu, smo samo šetali. Toliko je lepo i novo da sva čula ne mogu upiti senzacije koje dolaze iz svih uglova ovog mesta. Gledali smo šarenolikost materijala indijskih dezena, popili sveže ceđeno voće, grickali neke masne ulične specijalitete i naposletku pošli nazad, ka kući.
Usput smo jedno pet puta sreli par iz Francuske, obučen u dugačke rukave i nogavice, preznojene i nervozne. Prvo su se međusobno svađali, pa gubili. Onda su zaustavljali lokalce koji su ih slali na pogrešne strane, odakle bi napravili krug pa se ponovo našli nekako ispred ili iza nas. Na kraju smo stali i pitali da li im je potrebna pomoć na šta su rekli da traže jedan restoran. Nakon još par uputa, ispostavilo se da je to restoran u kome smo danas bili. Dali smo im savete kako da dođu do njega, dok su nas oni samo gledali čudno. Naglasili smo da znamo to mesto i da je čak prekoputa naše kuće, da bi se oni sve više zgledali i zadržavali nazad i zastajkivali. Nisu želeli da nastave sa nama, niti da nas prate. Ostali su iza nas, čudan neki narod, a onda su tako, dok sam ih gledala, pitali starijeg lokalca, verovatno bez znanja engleskog, gde je to mesto. Nije mi bilo jasno. Čak sam to doživela kao uvredu. Pokazao im je ka istom smeru kuda i mi, a oni su, nakon sto metara, ipak skrenuli u neku mračnu ulicu koja vodi na plažu.
Što se tiče tog restorana u kome smo bili, postoji jedna anegdota. Nakon što smo poručili piće i hranu, kako smo bili jedini tu, da bismo prekratili vreme čekanja hrane započeli smo razgovor sa konobarom. Ima 28 godina, ženu od 21 i sina od osam meseci. Svake godine zajedno sa porodicom slavi Dan zaljubljenih. Nije hrišćanin, veruje u ljubav. Zaljubljen je u svoju mladu ženu i to se vidi svakim caklenjem oka i smeškom usana,  pri spomenu nje i njihove bebe.
Govorio je kako bismo trebali da imamo sina sledeće godine. Nasmejala sam se i klimnula glavom. Uglavnom, nakon cele priče koja je trajala, mi smo i dalje sedeli smo čekali. Mislim da je prošlo preko sat vremena dok naši stomaci nisu upitali:

,,Šta je sa hranom?”

Došao je naš prijatelj i nasmejano, sklopljenih ruku ispred sebe prošaptao da je kuvar  imao burnu noć pa još uvek nije stigao na posao. Bilo je oko 2 popodne.
Zadržalo nas je obećanje da će doći za deset minuta. Nakon više od pola sata, kada smo ponovo pitali da li je gotova hrana, saznali smo da kuvar još uvek nije došao. Platili smo piće i otišli dalje, a ja sam ponela svoju nedovršenu flašicu koka kole. Nezdravog zadovoljstva koje popijem jednom na putovanjima, valjda kako su mi je roditelji davali samo tada i da je probam, dok sam bila dete.
Tako gladni i već iscrpljeni, prešli smo u drugi restoran u istoj ulici. Poučeni prethodnim iskustvom, pre nego što smo se smestili pitali smo konobara da li je šef kuhinje tu. Imali smo pozadinu smeha, kao u onim serijama ili emisijama, od strane dve Mađarice i jednog Holanđanina, koji su na svaki ispad konobara reagovali tonom.
Konobar je došao da uzme porudžbinu, Stojan je pokušavao da uglavi noge pod sto koji je plastičan, zajedno sa svim ostalim elementima okolo, pomerio ga i prosuo moju flašicu koka kole. Ja sam se prenula, pogledala u konobara, a on nije ni trepnuo.
,,Zar nećeš doneti nešto da prebrišemo ovo?” Pitala sam ga, uz izvinjenje.
,,Nema veze…” Konobar nije odreagovao na zahtev. Smeh iza nas.
“Ok, ja ću pirinač i kari”, rekao je Stojan.
“A ja ću…”
“Jedan pirinač i kari, znači”, prekinuo me je konobar na pola i otišao, ne saslušavši me.
Onda smo se smejali svi zajedno.
Vratio se posle nekog vremena pa smo oboje ručali jedan pirinač i kari uz baricu koka kole po celom stolnjaku.
Zanimljivo je kako je ovo mesto, mada i cela zemlja, prošarana tolikim brojem religija. Svi žive skladno i zajedno, i svi se nadglašavaju za vreme svojih službi. Tako u našoj ulici imamo budistički hram sa zvonima, pesmom, melodijom i razglasom. Hinduistički sa mnoštvom šarenih figura, svuda isprepletenim šarenim lampicama i trubama unutar hrama. Dovoljno je prošetati ulicom do prvog malog oltara gde se može naći statua Isusa Hrista sa krvavim kolenima. Imamo i Katolički hram sa figurama napadnih boja, i Mariju odenutu u satenski ogrtač. Ne smem zaboraviti ni na Isusa pastira sa zlatnim štapom i glasnom muzikom, tj rečima iz službe iz zvučnika pored sebe. Tu su i svetleći krstovi, poruke na vratima, “slike” koje otkrivaju više predstava promenom ugla gledanja: Marije koja drži Isusa, Isusa koji drži jagnje i mnoštvo nevešto izvajanih, odlivenih, i ofarbanih Marija, Josifa, Isusa i kamila…
Divno je doživeti ovoliku šarenolikost uz sopstvene komentare zaprepašćenja i oduševljenosti i spadajuće vilice koje govore:
“Pa, ovo je kompletno genijalno!”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.