Šri Lanka 15. Kiša u Bentoti

Ustali smo rano, spakovali se i krenuli na doručak. Na meniju smo imali roti sa jajima, naravno. Jedino što tih dana jela bio je hopper, prazan ili sa jajima, prženi pirinač sa jajima i povrćem, nudle sa povrćem i omlet sa sirom. Onim malim prerađenim trouglastim sirom iz Austrije.

To sve je lako dostupno i povoljno kada poput mene imate ograničen budžet, a ne jedete ljuto, začinjeno i meso.
Sve je ljuto! Čak i kada kažu da nije, jeste, ljuto je. Sve što bojom ili tonom vuče na narandžasto ili ima crvene komadiće nečega što je koncentrisan osušeni čili, uspeva jako brzo da parališe usne.

Pojeli smo svoj obrok i krenuli da obiđemo one prodavnice koje mame turiste telepatskim glasovima koji viču: ,,Uđi, kupi me”.
Pronašli smo jednu jako lepo uređenu radnju sa raznim umetničkim predmetima u kojoj smo želeli da ostanemo dugo. Radila je klima, a nismo je odavno osetili na koži! Nije to bilo jedino što nas je teralo da ostanemo duže. Sve prostorije mesta su bile svedene, čiste, sivih zidova, sa raznim šarenolikim predmetima. Gledali smo, divili se i na kraju nismo odoleli kupovini dve slike koje je naslikao sin čoveka koji je radio tamo. Male, tek da možemo da ih ponesemo u rancu. Divne su i svedene, jarkih boja i simbolike. Jedva smo se odlučili koje ćemo uzeti. Muzika koja je ispunjavala prostor je bila meditativno očaravajuća, a nju je takođe stvarao talentovan duh njegovog sina. Zapisali smo njegovo ime i uzeli vizitku. Pronaći ćemo ga kada se vratimo, a nadam se i njegovu muziku.

******

Pozdravili smo se s vlasnikom mesta gde smo odseli, mahnuli ostalima u dvorištu i pošli ka stanici.
Čim su ugledali nas sa rančevima, ponovo su se dali u ponude soba i tuk tuka.
Tokom našeg čekanja, prošlo je nekoliko autobusa koji su išli za Kolombo, ali nijedan od njih nije stao. Napokon se jedan autobus u svom ludilu brzine zaustavio. Kondukter se zakačio na vrata i, na tren zalebdeo u autobusu u pokretu, pokazujući pokretima ruke da uđemo što brže. Uleteli smo u autobus, ostavili nekako jedva torbe kod vozača i istumbali se do mesta svog mesta. Stojan nije bio dan. Danas ga je bolelo oko, udario je ramenom u tuk tuk i pocrveneo je ponovo od sunca. Oh…
“Prehladu” smo mu izlečili Samahanom, ali sada kreću novi izazovi. Samahan je ajurveda lek, mešavina bibera, đumbira i još mnogih začina i biljaka, bez ikakvih veštačkih dodataka. Sipa se u ključalu vodu i pije dok je vruć. Sva ljutina bibera i začina oslobađa jako brzo disajne puteve i verovatno pomaže i oslabljenom imunitetu.
Čitavog tog puta borila sam se da ne zaspim. Desno od mene je sedeo jedan dečko u roze uzanim pantalonama i špicastim cipelama, pevušio je pesme sa radija, grickao neke stvari, jeo slatkaste žvake na komad, a sve što mu je od ambalaže ostalo je bacao kroz prozor. Autobus je bio dekorativno roze zidova, sa Tom i Džeri nalepnicama na mnogim mestima, dok su Ganiša i Krišna gledali sa stakla i sijali lampicama u disko stilu.
Iz autobusa smo izašli čim je kondukter zamahao istim histeričnim pokretima kao i kada nas je ubacio u njega. Čulo se tup nakon čega sam shvatila da je jedan veliki ranac već na zemlji, zatim drugi veliki ranac, jedan mali i drugi, zatim i mi, ošamućeni vrućinom, pokušavajući da se dokopamo hlada i zakačimo sve te rančeve za sebe. Autobus je za to vreme nestao u oblaku prašine. Jako vreo dan.

Bentota.

Prišla su nam trojica momaka sa pitanjima i interesovanjima, sa sve tuk tukom koji za svaki slučaj čeka u pozadini scene.
Nudili su smeštaj.
Nisu ulivali poverenje, tako da smo ih odbili i nastavili dalje da malo obiđemo mesto. Na tom putu smo sreli jednog dečka koji je rekao da ima smeštaj koji bi nam po ceni odgovarao. Nosio je neku plavu majicu sa lažnim natpisom mesta gde radi.
Vodio nas je kroz neke uličice, svraćao u dvorišta i kuće i raspitivao se za smeštaj. Prigvatili smo igru sa osmehom i zajedno sa našim vodičem svraćali u domove potencijalnih domaćina. Jedan par nije imao mesta, drugi nije hteo da prihvati cenu, ali treći je ipak bio naš.
Kada smo krenuli po hranu, idući jednom uzanom ulicom, shvatili smo da nas jedan čovek uporno prati. Zastali smo, pogledali ga u oči i upitali da li mu je nešto potrebno od nas. Bio je to jedan od bezopasnih vozaća tuk tuka koji je pokušavao da zaradi za taj dan. Zvao nas je u svoje mesto, koje verovatno i nije njegovo. Izmoreni od svih, želeći već da budemo malo sami, Stojan ga je pitao da li vidi prtljag na nama.

“Nema nijednog ranca, našli smo smeštaj”, rekao mu je u afektu.

Čovek je nastavio da nas tužno gleda i prati. Izustila sam kako mislim da mu je slomio srce upravo.
Išao je još malo s nama, nakon čega smo mu lepo i polako objasnili da ipak želimo da idemo sami i da nema potrebe da nas prati.
Napokon je odustao, stao i izustio : ,,Ali, ja imam brod…a safari rekom, a krokodili…”
Našli smo mesto za ručak i počastili se pirinčem sa povrćem, a ovog puta i pomfritom.
Ugostio nas je jako fini gospodin, jedan od onih ljudi koji vam ulepšaju dan. Radio je 6 godina u Dohi, a svakog dana putuje po dva sata od i do svoje kuće koja se nalazi u Galeu. Zamislila sam 4 sata dnevno onog ludila u autobusima, svakog dana!
Odmah nakon toga smo otišli na plažu, a sebi sam objasnila da tog dana neću spavati. Otrčali smo do plaže koja je između 5 i 10 minuta od smeštaja na blagoj osunčanoj uzbrdici. Uleteli smo u vodu kao manijaci pokušavajući da se rashladimo, a voda je bila toliko topla da nikakvo osveženje nije bilo moguće u njoj. Plaža je divna i ogromna, velikim delom pusta, i imali smo utisak da smo jedini na njoj. Imala je tuš, te smo se istuširali tu, na otvorenom, a zatim otišli u sobu da predahnemo na 10 minuta nakon čega je po nas došao onaj dečko koji nam je pomogao da nađemo smeštaj.
Sada, dok pišem, pričamo sa vlasnikom. Kaže da ti ljudi koji dovode putnike, kasnije traže mnogo novca od njih za dovođenje plena. Nismo znali, zaista da su to još neke u nizu prevara na koje smo naseli.
Tip nas je čekao da naiđemo, čekao je da potvrdimo smeštaj koji je našao i zatim nas pratio i usput.
Još smo se dogovorili da odemo sa njim na farmu kornjača.
Još smo otišli s njim tamo!

Sve će to naplatiti našim domaćinima.

Na farmu kornjača smo otišli tuk tukom. Naravno, naplatili su nam ulaz jer smo stranci. Mislila sam da ćemo tamo ostati do mraka, međutim, vodič nas je samo požurivao, kao i tip koji je krenuo s nama. “Hajde, brže, pođite, dođite, vidite…” Dok sam uzimala dah da radniku farme  postavim neka pitanja o kornjačama, već nas je izgurao napolje. Ono što sam uspela da saznam jeste da je cilj spasiti ugrožene morske kornjače. To rade tako što lokalci skupljaju jaja sa obližnjih plaža i kao nagradu i podstrek dobijaju 35 rupija po jajetu. Donose ih na to mesto gde se čuvaju ispod pola metra dubokog peska. Nakon izleganja, čuvaju se jedan dan u bazenčićima, nakon čega se puštaju u more. Razumem za čuvanje jaja od predatora, (ljuska tih jaja je tako mekana, da čak nije ni ljuska već je pre bela opna) ne razumem zadržavanje kornjača nakon izleganja, najbitnije im je da se odmah po izleganju dokopaju vode, nahrane sebe i da znaju na koju plažu da se vrate jednog dana. Možda je dan neophodan da bi ojačale? Sve to i još mnogo toga sam želela da pitam.
Još nam je naplatio sve to, a kada sam pitala za pomoć puštanja kornjačica u vodu, bilo čega u tom mestu, tražio je hljadu rupija po osobi. Nisam očekivala novac za sebe, pre bi bilo neko volontiranje, ali platim da bih pomogla?
Vratili smo se u naše mesto, kako je farma bila malo podalje, i ovog puta otišli na drugi kraj grada, preko mosta i velike reke. Iz prodavnica su se prelamali glasovi koji bi trebalo da nas privole da uđemo u radnje, to je obično bilo: ,,Hello, white man, english!”
Šetali smo i razgledali, kada je počela kiša. Nije to bila strašna kiša, bio je to jedan malli topli divni poslednji trzaj monsuna. Odlučili smo da zastanemo ispred prodavnica,  u delu gde smo bili zaštićeni od padavina, a opet imali pogled na živopisnu svakodnevnivu. Tu sam primetila jednog dugogokog dečka. Stajao je pored nas, a crni dredovi su mu išli i do ispod zadnjice. Kada se osvrnuo, otkrio mi je svoje crvene oči i snove o Amsterdamu. U pozadini je išla budistička mantra, savršeno upotpunjujući harmoniju momenta koji je davao samo nasmejane ljude i tišinu podnevne kiše. Kompoziciju smo sačuvali za kasnije, jer nam je trgovac iz čije radnje je i dopirala ta melodija, zapisao naziv, kao neku himnu našeg puta kroz Šri Lanku.

Kada je kiša stala, vratili smo se natrag da sedimo ispred kuće, na tremu, jedemo slatka nezdrava peciva i domaći ananas. Domaćin je hrkao celu noć, a kako spavaju u dnevnom boravku, a mi u sobi do nje, bilo je teško ne osvrtati se na to, pospana sam skoro čitavog dana zbog toga, mada i zbog opšte iscrpljenosti puta.

Smestili smo se pod trem, predali domaćici sve nakon njenog insistiranja da nam pripremi sve lepo, na tacni. Domaćica nam je oljuštila šta je trebalo i isekla sve na fine komade.  Gledala nas je čudno dok smo grickali sočni ananas i pitala da li želimo bar biber ili so uz to. Pričali smo neko vreme s njom, a onda i sa vlasnikom kuće.
Kaže da je vreme danas skroz nepredvidljivo. Nakon cunamija od pre 11 godina klima se promenila i da se često ne zna kada će biti kakav dan. Sve što su znali o tome, danas više ne važi zbog klimatskih promena. Nisu oni znali stručne nazive, niti su znali da postoje istraživanja o tome. Živeli su jedan prost i srećan život, tu u toj kući na uzvišici kraj mora, i znali su svojim osećajem da se nešto veliko u prirodi promenilo. Oni su mislili srcem.
Njihovu kuću veliki talas nije zakačio, ali kaže da se more pre udarnog talasa povuklo pola kilometra ostavivši ribe i morski svet da skakuću na suvom.
Radnici, vođeni panikom i strahom, ušli su u voz koji je voda svom silinom prevrnula. Niko nije preživeo.
Jedva držim oči otvorene, pa ću okončati pisanje.
P.S. Ubila sam bubašvabu veličine poljskog miša i nije mi dobro…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.