Sri Lanka 14. Sličnosti i razlike

Miran dan u Hikkaduwi.

Odlučili smo da tog dana ipak odemo na plažu. To podrazumeva prolazak našom ulicom i prelazak pruge, zatim odlazak još dvesta metara napred, sve do Galle puta. To je onaj bučni i ludi put koji vodi sve do ludog Kolomba.

“Gledaj levo, desno, ne prvo desno, pa levo, a sada trči, pređi ulicu, odbij tuk tuk vozača…”

Pešačili smo tik ispred okeana koji se ne može videti od hotela sagrašenih duž tog puta. Od celoih nekoliko kilometra vidi se svega na dva mesta, onako jedva. Ponovo smo došli do onog onaj prolaza od metar i po između visokih betonskih zidina dva hotela. Eto šta se desi kada svoju zemlju prodamo drugima.

Plaža.
Gospode!
Dobro došli u Crnu Goru, mesto za Jugonostalgičare i sve one koji Ruse smatraju svojom braćom. Na plaži su nas dočekali samo Rusi i surferi iz Australije. Pošto me surf nije zanimao, ostala sam osuđena na bučne porodice koje se svađaju, jure, dozivaju, plaču. Čitave porodice, sa sve bakama.
Malo smo ronili, međutim ništa posebno nije imalo da se vidi. Zamišljali smo te korale živopisnijim, ali je jedino imalo zanimljivih i divnih ribica. Brodići sa staklenim dnom su se motali oko nas, a meni baš nije prijao taj njihov akrobatizam na vodi niti miris dizela koji su otpuštali u vazdug.

Izašla sam napolje, smorila se od gužve i vratila nazad u našu kućicu ušuškanu zelenilom.

Išli smo da posetimo obližnji budistički hram “Gangarama Maha Vihara” putićem koji je vodio kroz šumu sa različitim kućicama okolo njega. Od bogatih zdanja sa izdavanjem soba do siromašnih kuća, sa dečicom koja traže bombone i vešom koji se suši svuda unaokolo.
U hramu nikoga nismo sreli. Jedan dečak u tradicionalnom budističkom narandžastom odelu nas je gledao sa vrha stepenica i dok smo se popeli nestao je sa svojim psima.
Izuli smo se i krenuli sami u obilazak.

Hram je oslikavan više od 10 godina, a izgledao je tako šarenoliko i toliko čudno kitnjasto.
Sve je bilo tu. I skulpture i slike i razbijene figurice i kalendari. Figure koje iz zida delimično izlaze u prostor, sa jelenima i zekama u ćosku. Zeke? Ne znam.

Svaka figura, Bude ili ostalih prisutnih je bila umotana u novogodišnje lampice, da uz sve te boje još malo više zasija.

Sve zajedno je to lepo izgledalo. Zaista je bilo zanimljivo studirati te prikaze, i moram priznati da su nam ulepšali.
Hteli smo na plažu gde se legu kornjačice, ali smo nedugo zatim shvatili da je predaleko od našeg mesta dok je dečko, koji nam je nudio povoljne karte, danas iščezao. Ostali su tražili po hiljadu rupija što smo odbili, jer smatram da to nije realna cena za takvu aktivnost.
Sledeće smo želeli da vidimo “spice garden”.
Krenuli smo, jer su nam rekli da je odmah tu blizu, iza ugla. Pešačili smo dugo putem koji je išao samo pravo. Stigli smo do jedne stanice, produžili još napred, zatim se vratili, skrenuli levo od stanice, i napokon odustali nakon još 500 metara. Ljudi ovde toliko žele da pomognu da često u toj akciji i odmognu. Kada smo se vratili u smeštaj, saznali smo da do bašte začina samo prevozom ima celih 40 minuta.
Kupili smo vodu, precenjeno malo mleko i peciva sa kokosom i šećerom preko. Po povratku iz sedmočasovne šetnje, pored večere koju sam usisala, uspela sam da pojedem i ono što sam kupila za doručak.
Gledali smo vodiče i tražili po internetu savet i ideju za nastavak puta. Doneli smo odluke.

Razgovarali smo o tome i sa vlasnikom mesta, Čamijem, koji se raspitivao dosta o Srbiji, jer nikoga odatle nije upoznao još. Upitao je da li možemo da je uporedimo naše dve zemlje što smo nekako spontano kroz šalu i činili. Bilo je krajnje zanimljivo raditi to.
Mesto je staro svega mesec i po dana. Bar toliko već prima goste u svoj mali raj.
Prvog dana nije imao nikoga, drugog dana je već imao popunjene četiri sobe.

Čami potiče iz jako siromašne porodice, a novac za ovaj poduhvat je zaradio u Finskoj. Išao je s vremena na vreme na tromesečni rad u tu nordijsku zemlju, onoliko koliko mu je viza to dozvoljavala. Vidim da i nama ne gine takva rabota u već nekoj  zemlji.
To mesto se zove “Chami’s place”. Sobe su jako prijatne i udobne i, iako je novo, zidovi kuće su kao u nekoj bakinoj kući iz pedesetih.

Meni se dopada taj starinski prizvuk. Vegetacija dvorišta je još uvek u razvoju, napravio je kutak u vidu mesta za sedenje sa stolovima od panjeva, kao i nadstrešnicu od palminog lišća, sa ležaljkom. Imao je tu dosta mesta za sedenje i povremeni san radnika, zatim šank i veće stolove i stolice. Jako prijatno i ušuškano mesto izgrađeno od prirodnih materijala kao što su: palmin list, kokosov kanap, drvo ili sam kokos…

Njegov radnik, dečko tamnog tena u dvadesetim koji nas je dočekao u ležaljci, je tu po ceo dan. Radi, čisti, briše, pere veš, suši veš, stavlja posteljine, služi goste, brine o dvorištu, brine i o nestašnoj sivoj maci i kuci Džindžer.
Danas je presedeo dan farbajući naizmenično bele fasadne ploče u narandžasto. Gledao je, vagao, i jako pažljivo nanosio boju na tek po neku, svaku drugu ili treću, praveći pravu igru bojama.
Radeći tako udubljeno svoj posao, bez ikakve naznake da primećuje nas ostale stanare, a očigledno opsednut neki velikim egzistencijalnim nedoumicama, pitao je jedan par koliko im je vremena potrebno da u svojoj zemlji zarade 6500 rupija (40 evra).

Erm…

,,Četiri sata!” Rekao je sigurnim glasom plavokosi Australijanac, kraj koga je stajala vitka devojka rozikastog tena i klimala potvrdno glavom na njegov odgovor.

,,A tebi?” Pitao je radoznalo dečko istog godišta svog novog drugara.
,,Dve nedelje”. Izustio je bez podizanja pogleda sa četke. ,,Nekada i čitav mesec”.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.