Sri Lanka 13. Srećan rođendan, Šafi

Ponovno ustajanje u 6.

Rituali koji se ponavljaju. Slaganje stvari, pakovanje i zatezanje ručki na rančevima.

Na doručak smo otišli sa Šafijem u jedan mračni deo starog grada, ne sećam se čak ni kuda smo ušli u taj deo zgrade, ali me je podsećao na neko glasačko mesto devedesetih. U deo koji smo došli nalazila se prostorija poput Terazijskog tunela. Tu nas je sačekao čovek koji pravi najbolje hopere sa brašnom od crvenog pirinča koji je zamesio sa kokosovim mlekom. Bila sam jako gladna i na zaprepašćenje Šafija pojela sam čak tri hopera sa jajetom i jedan bez. Smestili su nas u jednu sporednu prostoriju od tog tunela. Bila je bez prozora sa jednim stolom i belim stolnjakom preko koga je dolazilo staklo umazano hranom koja nije naša. Ispod svega toga, našle su se dugačke oker satenske zavese do poda koje su očigledno dodatno prekrivale neki deo.

Šafiju je danas, istog dana kad i mom ocu, rodjendan. Šafi je punio 58 godina i ima osam unučića. Moj otac puni 51 i ima mene koja ne znam ni gde ću ovog podneva da budem, niti u kom krevetu spavam.  Nakon doručka odveo nas je u kuhinju mesta gde smo jeli, za koju i nisam želela da znam u kojim uslovima funkcioniše nakon celog prolaska kroz tunele i čitav taj mrak. Ovde je to nekako normalno.  Možete ušetati gde vam mesto nije i popričati s nekim, možda čak i probati hranu. Tu je bio jedan radnik i žena koja je imala mašinu za ručno mlevenje i vađenje kokosa iz ljuske i pravila je sveže i sočno kokosovo brašno.
Nakon toga smo otišli u džamiju na tvrđavi. Od svega su mi u pamćenju ostale cvetne podne pločice koje su donete iz Italije i nekoliko kadrova koje sam propustila jer su obojica ciljanih gledali u nas bez treptanja, (i jer sam imala pedeseticu na telu svog analognog Nikona).
Ubeđivali su nas da Islam nije ono što se servira da jeste, pravdali se i pokazivali svu dobrotu njihovog sveta. Govorili su i rečima, očima i gestovima rukama i videlo se da im je zaista stalo do toga. Razumem ih. Kao da sve to već i sami nismo znali. Ali je dobro kada ti neko potvrdi da se ne može uvek verovati medijima. Ekstremi postoje svuda, u svakoj oblasti, i ni na jednom mestu nikako nisu dobri, složili smo se.

Tako smo i o izraelskim jevrejima saznali toliko toga od Josija, koji im i sam pripada, što me je razočaralo. Posmatrala sam to mnogo drugačije ranije, mislila sam da imaju neki mir, a ispostavilo se da je mnogo komplikovanije i krajnje isključivo. Zato je još bitno putovati. Kroz kretanja se razbijaju predrasude.
U tvrđavi smo posetili i muzej. Stari predmeti, koje su Holanđani dovukli sa sobom kao neophodnost tokom okupatorskog perioda ovog ostrva, stoje pokriveni paučinom i prašinom. Vodič nas je pratio, posmatrao i konstantno požurivao. Srećom, nije tražio novac, a i kako bi kada sam više ja pričala od njega.
Inače, juče je bio Dan nezavisnosti Šri Lanke. Prilika za taksiste da smišljaju nove laži : ,,Nijedna apoteka ne radi danas, znam jednu ali je daleko, mogu da te odvezem za toliko i toliko rupija…”
Naravno, apsolutno sve je radilo u gradu, a u toj ulici ka kojoj smo išli bilo ih je čak četiri otvorene.

Jako mi je bilo žao što napuštamo onako lepu kuću. Oprostili smo se od Šafija, zahvalili se na svemu, ali nikako nismo stigli da odemo kod njega u porodičnu kuću na veliki ručak. Možda je tako i trebalo da bude.

Put do železničke stanice je novo vraćanje u realnost. Divim se Stojanu na strpljenju, ali mi je bilo teško da danas podnesem ljude koji zastajkuju i vozače tuk tuka sa svojim :,, Hello, where are you going? Tuk tuk, madam?”
Trajalo je to celog ovog dana, u krug, svaka šetnja, svaki odlazak do prodavnice, plaže, hrama, muzeja, jedno te isto pitanje lebdelo je iznad nas.
U sebi sam samo ponavljala da želim da šetam, da se izgubim, da ostanem malo u svom balonu bez pitanja, predloga i pogleda.

Stanica je nekako lepa, stara, i delovalo je kao da zaista putujemo kroz vreme ovog mesta. Na ulazu su još uvek bile drvene pokretne table koje ukazuju na red vožnje. Voz smo čekali poprilično dugo, ali sam da prekratim vreme uzela da radim neke ilustracije akvarelom i time privukla još pogleda prolaznika.
Voz se jako brzo i lako napunio. Stajali smo sve vreme na samim vratima, okruženi torbama, ljudima, držeći se za okvir otvorenih vrata vagona dok se sve klatilo i poskakivalo.
Iz našeg voza, u Hikkaduwi su izašli i Australijski surferi koje smo sreli u vozu za Kandy. Oni se prepoznaju po plavim talasima u kosi, majicama širokih tregera koji otkrivaju izvajane mišiće , idu u grupi i svi nekako liče. Daske za surf raznih printova nose poput priveska.

Po izlasku iz voza lokalci su u ponovo počeli da nam prilaze. Krenuo je atak na sva moja čula, izmrcvarena od puta, gladi i vrućine, sećam se da sam samo po koje reči uspevala da čujem…

Osoba 1: ,,Ja imam sobu, ali nije moja, moram da proverim…”

Osoba 2: ,,Moje je najjeftinije, tamo gde ste krenuli je preko 60 rupija…”

Osoba 3: ,,Treba li vam pomoć?” Kada smo pitali da li je tu u blizini neki deo plaže, krenuo je da objašnjava da on zna smeštaje, i da će nam ih pokazati, shvatili smo da je sve isto kao i sa prethodnim prilascima i završilo se sa:
,,Uđite u moj tuk tuk… ”
Osoba 4:  Izleće na motoru iz jedne ulice, zaustavlja se ispred nas i pita da li nam treba pomoć.
,,Znam smešaj, ali ja radim u laboratoriji pa žurim i moram da uzmem uzorke, rezultate. Hajde, platiću ja tuk tuk”, dodavao je.
Rekli smo da bismo radije šetali, ako je mesto blizu kao što tvrdi. Vukao se tim motorom pored nas još neko vreme, pravio nam društvo, i tek je nakon dugog ubeđivanja odustao.

Ako zastanemo da pogledamo na mapu, shvatićemo da neko stoji pored nas i prati svaki potez, ako li ga pogledaš. nasmejaće se. Dečije i nevino, kao da ništa čudno nije uradio. I nije, ako njega pitate. Nismo imali nijedan trenutak mira za nas dvoje više, nijedan trenutak onog neprocenjivog ličnog intimnog prostora.

Neokoliko metara nakon svega i svih kada smo se ponadali da niko više neće iz radoznalosti prići, zaustavio se tuk tuk i u njemu, naš laborant, motociklista. Odjednom više nije žurio u svoju imaginarnu laboratoriju i posedovao je svoj tuk tuk. Ti vozači su šampioni u laganju!

Nasmejala nas je ta scena, a dalje smo produžili onako kako smo i želeli. Pešice niz zemljani put obrastao zelenilom tropskog rastinja, pored plaže, kuća i pruge. Tada je, u sred momenta kada sam shvatila da mi ramena ponovo bride od crvenila izazvanim jakim suncem, naišao jedan dekica i rekao da ima sobe. Unapred smo rekli preko koje cifre ne možemo nikako da idemo i on je na to nekako pristao. Zapravo, dekica nije ni znao cenu, već je zvao nekoga, ko je zvao nekoga, a tek nakon svega toga nas odveo da pogledamo.

Kuća se nalazila sa leve strane zemljanog puta, sa druge strane pruge pokraj kojoj se sušio veš u periodima kada voz ne nailazi. Bila je ušuškana u zelenilo, stara, lepa, prizemna, sa dvorištem prepunog rastinja i kuhinjom u zasebnoj prostoriji u dvorištu. Dočekao nas je dečko, kome smo dolaskom narušili san. Spavao je u ležaljci ispod trema i bio je vidno pod dejstvom nekih opijata. Dekica i dečko su se dogovarali, pa još jednom zvali nekoga. Fascinantno je kako se svi prave blesavi i niko ništa ne zna o cenama. Zapravo je kao u Srbiji. Mi smo se za to vreme divili novom okruženju i prirodi u koju smo došli.

Nažalost, sve je već podređeno turistima. Plaže se ne vide od luksuznih hotela u kojima odsedaju bledunjavi Rusi. Toliko ih ima da su mnogi natpisi prevedeni i na njihov jezik.
Jedna Ruskinja, sa svojom velikom porodicom, pratila nas je u noćnoj šetnji noseći bebicu, upalu u neku jako lošu nosiljku, okrenuta ka svetu, nervozna i plačljiva. Sve što je ikad napisano o nepravilnom držanju bebe u nosiljci ova žena je primenila. Tužno sam gledala u nožice koje gravitacija vuče tako ravno i nisko da vise, a glava biva zarobljena u nosiljci i zamolila Stojana da se sklonimo odatle. Postalo je prebučno. Pitam se sada zašto uopšte znam sve te stvari kada mi nisu potrebne?!
Da se vratim na mesto.
Širina prolaza između visokih zidova koji vodi do plaže je bila ne više od jednog metra. Taj deo ima koralni greben gde se prelamaju talasi i ne stižu u punoj snazi na obalu što je trebalo da bude idealno za ronjenje.
Zaronili smo i ugledali veliku kornjaču. Plivala je polako, a ja sam jurila kao blesava da je stignem jer su me struje nosile na drugu stranu. Okrenula mi se, a ja sam skljocnula jednokratnim podvodnim aparatom na film. Nije ni čudo što me je jedna lokalka, vireći iza ograde, pitala da li sam iz Japana.

Videla sam i neku ribu sa izduženom glavom poput igle, jato manjih šarenih, prugaste, zatim ultramarin plave…
Izašla sam iz vode kada mi je postalo hladno.

Sa obale smo posmatrali sredovečni kineski par kako, sa sve iznajmljenom opremom za ronjenje, perajima, maskom, disaljkom, fluorescentnim prslukom u kompletnoj odeći, brčka u dva metra vode od obale, u dubini do kolena. U pesku. Bilo je krajnje zbunjujuće gledati ih kako se valjaju i okreću u mestu.
To su radili neko izvesno vreme, a zatim izašli srećni onim što su videli i vratili opremu kovrdžavom dečku koji iznajmljuje sve te ronilačke spravice.
Prošetali smo po kraju i naposletku došli u svoju sobu.
Stojan je već zaspao…
P.S. Eva ostaje sama u Indiji jer, njeni prijatelji, uprkos posedovanja pasoša, vize i karte, nisu pušteni u avion. Sledi joj još avantura.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.