Sri Lanka 12. Burke koje se osmehuju

Našli smo se ovog jutra u 8. Eva, Šafi i nas dvoje. Odveo nas je na rotti sa jajima u jedno malo mesto gde smo bili i juče, a lokalci su nam upućivali poglede, skenirali su svaki pokret prelazeći preko nas troje i konačno se zaustavljajući ispitivački na našem simpatičnom pratiocu.
Vratili smo se kod Šafija na crni čaj sa đumbirom i mlekom. Gledala sam kako meša mericu mleka u prahu, sklanja ključalu vodu sa komadom đumbira i crnim čajem sa šporeta i naliva u naše šolje na čijem dnu se već nalazi odokativno izmeren prah. Mešao je sve arome plemenito lupkajući kašičicom o zid šolje, a prostorijom se širio svež miris đumbira i Cejlonskog crnog čaja i obavijao se oko svakog kamena koji se nekim okrnjenim delom caklio otkrivajući svoju prirodu. Ispila sam gutljaj toplog ljutkastog čaja. Ahh, podsetilo me na ukuse Arabije…

Držao nam je zatim malo predavanje o dragom kamenju sa sve pravim primercima iz svog rudnima. Pokazivao nam je kako se prepoznaju plavi safiri i plavi spineli. Oba kamena na dnevnom svetlu izgledaju identično i samo voda može da ih otkrije i razdvoji. Safir u posudici s vodom pokaže svoju prošaranost, prelamanje svetla, svoje tamnije i svetlije nijanse plave, dok spinel u vodi bude potpuno i homogeno siv…
Ostavio nas je zatim u prostoriji prepunoj dragog kamenja i otišao da ispuši cigaru. Veovatno se zamorio od priče. Bilo nam je blago neprijatno, osvrtali smo se okolo u potrazi za nekim skrivenim kamerama jer ovaj trenutak zaista može da se preokrene u bezbroj drugačijih momenata. Ne bi bilo prijatno da u tom trenu nešto misteriozno promeni mesto ili se zagubi. Stajali smo nepomično, a pogledi su nam preletali po uglovima sobe. Kamenje je nemo ćutalo s nama.

Nakon celog tog šarenila, čekala su nas dva tuk tuka, koji su nas odvezli do jednog sela, nadomak grada, u kojem se, iza jedne kuće, u mračnoj šupi, nalazila radionica izrade nakita. Mogli smo da ispratimo tok od topljenja srebra u maloj glinenoj posudici, do izvlacenja kroz presu u mali, četvrtasti blok. Kasnije su sledela istanjivanja, oblikovanja, pa i oni fini detalji i ugrađivanje kamenčića. Jedan fini radnik, lepih crta lica sedeći u sarongu samo, uzeo je naše prstenje i ispolirao ih za čas posla. Bili smo tako srećni kada smo uledali njihov ponovni sjaj! U radionici se svaki detalj radi ručno, bez ikakve elektronike i mašina.

Nakon upoznavanja sa kamenjem, zatim etapama izrade,  pokazao nam je i gotov nakit, spreman da ukrasi nečiju ruku ili vrat. Šteta samo što ne mogu baš da priuštim takve stvari, pa sam se samim predmetima gledanjem zadovoljila, kao i ponekim prebacivanjem iz ruke u ruku. Eva je kupila svojoj mami privezak sa mesečevim kamenom, jedan od retkih minimalističkih komada, koji se i meni dopao u moru šarenih kamenčića i kiča. No, razumem da ovo tržište zahteva i takav asortiman. Lepo je.
Nakon dugog razgledanja smo seli ispred kuće tih radnika i pojeli papaju i džambu voće, što bi se na srpskom zvalo guava. Papaja je bila tako zrela i sočna, vatreno narandžaste boje u čijem naglašavanju je učestvovalo crno semenje po sredini ovog voća, a guava je bila kisela, slatka, a zatim neutralna, teksture izmedju jabuke i paprike, sa blagim ukusom kardamona po sredini. Meni je došao takav ukus, mislim da bi me ostali samo gledali bledo pri opisu. Prećutala sam.

U povratku smo kupili pirinač sa povrćem u velikoj korpi od palminog lista gde je Stojan  počeo da jede prstima.
Svi muslimani se i dalje oduševljavaju njegovom bradom, uz odvažna pitanja da li smo i mi poklonici Islama.
Upali smo u taj krug, a nije ni čudo jer je 60% Gale tvrđave islamske veroispovesti.
Ne znam kako nas posmatraju okolo dok šetamo sa Šafijem, a i ne zanima me preterano.
Oprostili smo se od naše Eve danas i mislim da mi već jako nedostaje. Probali smo taj jedan dan razdvojeno, ali smo nekako znali da ćemo se sresti već sutradan. Ovo što sledi će biti baš neobično.
Otišla je vozom za Kolombo i spavaće na aerodromu odakle ujutru hvata avion za sever Indije, gde zatim preseda na drugi avion za Kalkutu. Tamo ostaje do kraja februara. Njeni prijatelji, koji stižu iz Bangkoka sa devetomesečnog putovanja, nisu bili pušteni u avion i sad pojma nemamo šta se desilo i da li će ostati tamo sama ili ne.
Šetali smo dugo nakon toga. Od dva, do mrklog mraka, kada smo ponovo svratili kod Šafija na čaj. Ali ništa više nije bilo isto. Tu je bio njegov prijatelj iz Indije koji se veoma zbunio kada sam mu pružila ruku uz osmeh i predstavljanje. Uspela sam da nekako jadno dotaknem vrhove njegovih drhtavih prstiju, uz njegov zaleđeni i zastrašeni pogled. Žao mi je, ali pravila mog lepog ponašanja mi govore da se kulturno predstavim pri upoznavanju. Mislim da sam time prekršila dosta u njihovoj kulturi i religiji, i dugo sam zatim razmišljala o svojoj nepromišljenosti. Kada bi njih dvojica pričali na bilo kom jeziku, svaka druga reč bi bila inšalah, i to je trebalo da mi bude dovoljan znak. Kada je krenuo, pružio je ruku samo Stojanu i samo je njemu i rekao zdravo. Navikla sam se na te stvari.

Sedeli smo neko vreme i razgovarali sa Šafijem. Oprala sam mu sudove, napolju u dvorištu okruženom njegovom kućom, u sudoperi obasjanom zvezdama. Kada smo krenuli, zadržao nas je da bismo upoznali njegovu suprugu, s kojom sam ja danas, u pauzama analize kontrasta papaje i svetlucavosti ispoliranog dragog kamenja, razgovarala preko telefona. Tek onako, iznenada kao i sve ovde, moje misli je prekinula Šafijeva ruka držeći telefon. Pogledala sam u telefonm zatim u nasmejanog njega koji je klimanjem glavom i osmehom potvrđivao da je poziv za mene. Prislonio je još jednom telefon ka svom uvetu i rekao svojoj ženi sa druge strane aparata: “Ovo je Maja, čujte se!”

Zaustavila su se skupa kola u Crkvenoj ulici (Church street) i iz njih su izašle tri crne burke.
Njegova žena, ćerka i supruga njegovog sina, sve tri pokrivene od glave do pete. Pokušavali smo da otpočnemo neki razgovor i upevala sam da vidim ugao njenih uokvirenih očiju kako mi se osmehuje. Stajale smo, tako različite i tako bliske. Usledila je neka čudna tišina zatim, a ja ne znam kako da prekinem te tišine. Neki jaz koji nam je izvukao samo umorno “laku noć” sa usana, nakon čega smo, nekako skroz zbunjeni i uz tišinu, otišli do naše prekrasne kućice.
Tužno je to, jer je neko rezervisao naš šrilankanski dom od sutra i stoga moramo da ga napustimo uprkos želji da tu ostanemo duže radi nekog unutrašnjeg mira koji smo pronašli. A i konačno sam stigla da napravim haos svojih od stvari okolo.
Ponovo sve ispočetka…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.