Šri Lanka 10. i 11. Ekspedicija Indijskim okeanom, Galle, Šafi i polu/drago kamenje

Sat je zvonio jednom. Probudila sam se ulepljena u mrežu protiv komarca, pune bešike, sama u krevetu. Ići do toaleta ili ne…ne još uvek.
Nadam se da pas nije napolju. Sinoć kad smo se vratili s večere, pokušali smo da uđemo na kapiju s plaže, ali je pas naskočio na ogradu i divlje zarežao na nas. Izašao je radnik hipi restorančića koji je tik ispred ulaza u sobu, zadržao psa i mi smo prošli. Jadan pas.
Od svih slobodnih pasa lutalica koje smo sreli, najgori je bio ovaj, vlasnički. Vezan i time frustriran.
Tako je i jutros bilo…otvorila sam vrata od sobe (jer je kupatilo bilo izvan, bukvalno i u svakom smislu na otvorenom) i ugledala psa.
Eva je izašla nakon nekog vremena, pomazila psa nakon čega se promenio i nestao. Neki ljudi prosto imaju talenat. Ja to umem jedino sa mačkama.
Malo smo šetali plažom, odjavili se, jer je naša soba, hvala nebesima, bila zauzeta za ovo veče. Par iz Hamburga je došao sa svojom bosonogom, plavom devojčicom, od možda 3, 4 godine, koja je vukla sve vreme malu dasku za surf i bili su jako prijatni. On je nosio sarong, i pokazao je Stojanu kako se vezuje. Sledećeg dana će kupiti jedan.
Naša drugarica je otišla za Galle danas. Nakon toliko vremena večeramo ponovo sami. Bilo je jako čudno, ćutali smo veliki deo večeri.
Sinoć sam, čekajući narudžbinu videla najlepšu devojku na svetu. Šuškala sam Stojanu da se okrene i pogleda, prosto sam bila oduševljena nečim što je zračilo iz nje.
Danas smo otišli jednom ulicom u potrazi za novim smeštajem, “Our world team” se zove, mesto preporučeno od prethodnog vlasnika jer ga vodi njegova sestra. Tu smo ugledal nju, devojku iz restorana od sinoć. Zove se Keren, tu je sa dečkom i oboje su iz Izraela. Čekaju ovde skoro dve nedelje pasoš sa viziranja za Indiju. Javljeno im je noćas da je ona, zbog posedovanja i francuskog pasoša dobila vizu, dok on još uvek nije. Eto kako smo svi jednaki u tuđim očima i kako Evropska unija nije bitna svetu.
Rade u Kaliforniji nekoliko meseci godišnje. Šišaju travu. Kao pravu travu, marihuanu. Žive u prikolici, bez kupatila i štede novac za putovanja i život. Pokazivale smo jedna drugoj školjke koje smo prikupile, razmenile neke. Zagrlila me je.

Na večeri su nam se pridružile dve devojke i jedan dečko iz Britanije. Svojim humorom, podsetili su me na moje drugarice iz Londona. Smejali smo se zajedno raznim stvarima i pevušili iritantnu “Za Elizu” melodiju, pokretne tuk tuk pekare.
Tam, devojka divnih zelenih očiju, koja me je podsetila na glavnu glumicu iz Engleskog pacijenta, radila je u Indiji neko vreme, i tom prilikom je pravila i ilustracije tamo, iznela je svesku, prepunu crteža i divnih ilustracija Indijskih gradova. Bilo je divno videti nešto  tako dobro, konačno!
Poslali smo razglednice u pošti koja izgleda kao da je u njoj vreme stalo. Usput smo svratili u jednu prodavnicu tekstila u kojoj je nešto zakmečalo. “Beba!” Uzviknula sam.
U krevetiću iza pulta prodavnice, ležao je dečačić od svega mesec dana, bez pelena, sa crnim znakom na čelu, između obrva. Fotoaparat sam nosila ceo dan, i ostavila ga tada jer “idem samo do pošte”.
Uzela sam bebu u ruke uz odobrenje majke i ljuljuškala ga po radnji dok je Stojan ćaskao s njegovom mamom. Bio je tako mali, tako crn, sa čupavim ručicama. Istopili smo mu se oboje.
Stojan je imao svoj aparat, pa mislim da mi je ukrao trenutak i zabeležio ga.
Dan sam provela spominjući kako je ta beba bila mala i slatka…
Uspela sam da pređem deo ogromnih talasa i otplivam ka daljini gde je okean zapravo mirniji. Sve to ne bih uradila bez pomoći svog asistenta. Volim ga.

Dan 11. Galle

Ustali smo u 6. Bar ja, moj čovek je sam uspeo da se probudi i ustane u 5. Ponosna sam.
Imao je jaku motivaciju ovog dana: kitove!
Kad me i natera.
O ovome bismo mogli da pišemo iz dva ugla. Meni se nije dopalo ništa od toga. Osim otvorenog mora, tj okeana, pogleda ni u šta i mira koji donosi gledanje u beskraj.
Na vodi voze kao i po putu. Ludo i brzo. Talasi su nas nosili, uzdizali i spuštali uz onaj osećaj propadanja, kao kad tonete u san uz veliki umor pa se trgnete. Udaljili smo od ostrva, od našeg Cejlona. Toliko daleko smo išli da sam se našalila kako ćemo uskoro ugledati Maldive pred nama.
Naišlo je jato delfina. Na stotine njih. Meni je od čitave plovidbe pripalo muka. Jedini položaj koji mi je odgovarao je bio neki sedeći meditativni. Nisam osećala nikakvu dozu satisfakcije dok 15 brodova juri za delfinima po svaku cenu.
Dok pišem, prolazimo kroz Welligamu i mada smo odlučili da ne svraćamo, nekako sa uzdahom gledamo na plavetnilo ove vode, ribarske čamce i ostrvo…
Nego da se vratim na jutrošnju ekspediciju.
Onda su neki primetili mlaz vode i da je to veliki plavi kit koji je izbacio vazduh. Dve bučne kineskinje su krenule da vrište, kao i za apsolutno sve ostalo što su videle. “Where, where, where, where?” Izgvorila je jedna od njih, neverovatnom brzinom da ju je posada broda izimitirala u tome uz smeh. Najmlađi posetilac ove ludosti je bila beba od oko 3 meseca.

Krenuli su da jure jadnu životinju, tolikom bukom, tolikom brzinom, preblizu joj prilazivši. Ja zaista ne znam koliko i kako to utiče. Možda ga ne dotiče uopšte jer je toliko veliki i vlada svojim prostranstvom i na površini samo vidi ono što mu treba- nešto vazduha. S druge strane, možda je video naše senke pod vodom, brujanje motora, propelera, balončiće, haos koji donosi čovek. Možda ga je uplašilo sve to veliko što se kretalo istim pravcem kuda i on. On izdahne, jednom, dva puta i svi skoče na gas, on uzme vazduh, i zaroni do sledećeg isplivavanja koje je za 10tak minuta, brodovi se okreću, jure za njim, prilaze. Zakonom bi trebalo držati odstojanje od njega, ići uz jednu liniju, međutim jedan brod je uporno jurio između svih nas, išao ispred, prilazio skroz do mesta gde je zaronio nesrećni kit.
Pokajala sam se što sam krenula.
Radnik broda nas je pitao da li smo srećni, ja nikako nisam bila.
U povratku sam sišla dole zbog velikih talasa, skršila lakat koji je prokrvario, sela na neko sedište, umotala glavu, ušuškala se u pojas za spašavanje i zaspala. Probudila sam se se u luci Mirise.
Ako pitate Stojana, reći će da je bilo sjajno. Oduševljen je kitovima, ali mu je žao što nije uspeo da napravi neku dobru fotografiju jer se sve previše brzo dešavalo.
Sedeli smo još sa prijateljima Izraelcima, Josi, Keren i Jordan koja im se pridružila sinoć, pojeli omlet s povrćem, oprostili se od njih, uhvatili autobus i krenuli za Galle, gde nas ponovo čeka naša Eva.
Galle nas je ostavio bez daha. Prvo smo malo pobesneli na stanici jer smo ponovo došli u grad, u ponovnu gužvu sa napornim lokalcima sa ponudama. Kao da apsolutno svaki tuk tuk mora da se zaustavi kada želimo da pređemo ulicu i samo oteža taj prelazak na drugu stranu.
Ne, ne želimo vožnju, šetamo kao lokalci, i ne, neću da ti kažem kuda idem!
Videli smo preko buking sajta na kojim mestima se nalaze kuće za smeštaj i jeftini hosteli, pa smo se uputili ka starom delu.
Bila sam skeptična, jer tvrđava, zašto bi bilo šta takvo povoljno bilo iza ili na tvrđavi?! Valjda me je asociralo na Kalemegdan…
Čim smo ušli u stari deo, sačekao nas je lokalac nudeći smeštaj i taman kad smo hteli da ga odbijemo, spustio je cenu, pa smo krenuli s njim da pogledamo sobu.
Divote!
Ulica je svetionika, iliti Lighthouse street, a ja prosto obožavam svetionike te sam lako osvojena tom ponudom. Ulica je u delu koji su Portugalci, Englezi i Holanđani naizmenično prisvajali, rušili i pravili prema svojim estetskim načelima. U kućici smo na sprat, sami, u divnoj sobi sa velikim krevetom i baldahinom, i ultramarin/kobalt plavim kupatilom. Imamo i terasicu i pogled na Katoličku crkvu. U srcu Indijskog okeana.
Zaljubila sam se u ovo mesto. U ovu kućicu. Želela bih da imam baš ovakvu u nekoj zemlji gde bih se skrasila.
Prošetali smo tvrđavom, gledali s litica kako talasi razbijaju stene. Fotografisali devojčice u belim uniformama ispred stare oker zgrade, fotografisali drveće sa lijanama…
Iznova i iznova sam ponavljala kako mi se dopada ovo mesto.
Holanđani su zaista uradili dobru stvar što se estetike bar tiče! Popločane ulice, uredne zgrade, ali ipak u tropskom rešenju. Palme, drveće, cveće… Savršeno je!
Otišli smo do male plaže ispod svetionika i ronili. Jurila sam neku poveću šarenu belo-prugastu ribu oko jedne stene u krug, sve dok ja nisam odustala. Stojan je izronio mali privezak raspeća. Smejala sam se do beskraja. On ateista je izronio krst sa Isusom i to još ovde.

Plaža je ušuškana stenama pa se talasi razbijaju o njih i sem struje koja vuče ka istoku nema većih potapanja i borbe u vodi.
Sutra ćemo videti čega ima još u ovoj vodi, sem mrtvih korala.
Čuli smo se i našli sa Evom kada nam je lokalni tip prišao ispitujući ko smo, odakle smo i gde stanujemo. Naljutila sam se što otkrivamo takve detalje, iskreno se bojim pojedinih ljudi.
Eva je videla još jednog masturbatora na stepenicama ka joga mestu i hramu u Mirisi. Snimala ga je oko dva minuta, samo da bi prestao i izvinio se. Toliko o pojedinim muškarcima.
Ne razumem problem.
Kada je prišla rekla je da je tu sa prijateljem koga je upoznala ovde i sa kim se druži, očekivala sam zgodnog lokalca u dvadesetim…
Onda smo prišli da upoznamo Šafija. Čoveka u dubokim godinama, bele haljine, bele kapice i sede čupave brade. Zanimljivo je kako su svi muslimani na ovom putu hvalili Stojanovu bradu. Što je dobro, jer smo dobijali zbog toga dobre obroke u njihovim restoranima. Tako je bilo i večeras. Odveo nas je u lokalno, zagušljivo mesto, gde je čovek u staklenom izlogu ravnim pokretima pripremao rotije. Jeli smo s njim najbolji i najjeftiniji roti ikad uz melodiju muslimanskog čitanja kurana sa radija.
Onda je otišao na molitvu i pozvao nas da mu se pridružimo kasnije u njegovom domu.
Ima troje dece i osmoro unučića. Njegove žene nose burke napolju, a unutra sarije.
Nas troje smo produžili do novog dela grada, haotičnog i bučnog i ponovo se podsetili kako je biti u urbanoj Šri Lanki.
Usput nas je pratio lik koji se raspitivao kada smo se našli sa Evom. Alkohol je ovog puta isparavao iz njega. Tražio je novac, ne, mleko u prahu, spominjao je ženu i cunami…
Onda je krenuo da nas vređa i uručuje psovke na italijanskom i jedno lepo “fuck you”. Eva ga je prizivala: ,,Hajde, uradi to još jednom, hajde, možeš ti to…pokaži nam”. Nisam ni želela da gledam u tom pravcu i šta je pokazivao. Hodajući mračnim ulicama u 7 sati, Stojan je pokušao da mi kaže da pazim jer će mi prići. Tada sam osetila sam nešto na butini.

Vrisnula sam. Okrenula sam se i ugledala običnog uličnog psa koji me je onjušio, olizao i sad maše repom i celim telom očekujući igru. Ignorisala sam ga jer je uznemirio ostale ulične pse, pa bi verovatno sebi napravio problem, ali on je nastavio da skakuće po Stojanu…

U prodavnici sam kupila neki njihov čokoladni keks i najmanje mleko. Zfrave navike, znam. Ahh…koliko dugo ga nisam pila. Toliko krava, a nigde mleka. Ovo ima tako jak ukus, da ostane u ustima dugo nakon što se ispije. Podseća me na domaće…

Vratili smo se bezbedno na našu teritoriju i otišli kod Šafija. Skuvao nam je divni čaj od đumbira i dao sveske sa utiscima da čitamo. Govori dobro engleski, ali sa sinhala akcentom. Zanimljivo je koliko ljudi prođe kroz njegov dom, hostel ili kancelariju.
Poseduje, kao što rekoh, hostel i ono što je tajno, trguje poludragim i dragim kamenjem. Uveo nas je u priču i pokazao džakove sirovog, neobrađenog kamenja. Izgledaju tako obično da se očešem o njih ne bih znala da je to safir, ili rubin. Osvetljavao je stranice ostalih, obrađenih i neobrađenih, sedeći tako smiren u belom, na beloj pozadini. Cela “kancelarija” je bela, visokih plafona, duguljasta sa džakovima kamenja u uglu, knjigama o kamenju i s metalnom sudoperom sa kutkom za kuvanje čaja. Kapica i haljina su mu uokvirili lice koje se jedino izdvajalo iz cele predstave beloga.
Pričao je tako smireno, a meni su se oči sklapale.

Njegov otac je nakon boravka u Vijetnamu otpočeo posao sa kamenjem, imaju rudnik i fabriku za obradu. Dolaze mu ljudi iz različitih delova sveta, odnose kamenje ga i šalju pozitivne utiske o stečenom bogatstvu.
Želim svašta da saznam, kao i da mi kaže koji sam kamen našla na planinarenju u srcu ostrva.
Dogovor je da se nađemo ujutru kod njega, odakle ćemo svi zajedno otići na doručak i posle pogledati ostatak kristala i najbitnije- čuti priče o njima.
Sledeća destinacija želimo da nam bude Indija!
Sve koje smo sreli su na putu za Indiju, ili idu iz Indije, ili i jedno i drugo.

Živopisnija, iskrenija, jeftinija. Definitivno sam za to.
Vreme je za spavanje… sve više volim ovu sobu!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.