Šri Lanka 9. Ne budi turista! Budi putnik!

Ponovo smo se probudili rano. Alarmom, naravno. Bilo mi je tako teško da ustanem po mraku iz onako divnog belog, čistog, preudobnog kreveta ušuškanog baldahinom.
Dok smo došli do plaže koja je prekoputa, sunce je već izašlo. Šetali smo, Eva, fotograf venčanja, je iskoristila priliku i za sebe i za nas i fotografisala nas na plaži. Obukla sam jedinu lepu haljinu koju sam ponela, i koja je bila čista od kuće, bez pranja rukama sapunom, kao što to radimo usput. Popeli smo se na stene da osmotrimo pogled, oterali jednog Kineza, i u trenutku kada smo završili fotografisanje, naišao je ogroman talas, lupio o stene i raspršio se po nama. Bili smo kompletno mokri. Nastavili smo plažom, skupljali školjke, i otišli na doručak kada je već postalo nepodošljivo toplo, a bilo je tek pola 9.
Spakovali smo stvari, moram reći da je bilo jako teško oprostiti se od one sobe (iako smo na podu zatekli porodicu bubašvaba, i guštera u ormaru)
Dečko koji radi u toj kući je najdivnije biće na svetu. Toliko je nasmejan, i fin, da sam ga posmatrala sve vreme pitajući se u čemu je tajna. Za sve što je trebalo, bio je tu. Kada je Stojan zveknuo glavom o vrata, a radi to često, bez namere da shvati da su vrata manja nego sto je na to naviknut, dotrčao je sa kolonjskom vodom za bebe sa mirisom citronele. On ga je odbio, al sam ja dozvolila da namaže bar meni to na glavu, kada je već došao s tom plemenitom namerom. Divno je mirisalo!
Do centra Tangale stara priča: “Madam, tuk tuk; Need some help; Money; What’s your name; Where are you from… Prilaženja, pitanja, pitanja i prilaženja…
Eva je, zapravo, u jednom momemtu rekla lokalcu da je iz Srbije, samo da bi videla njegovu zbunjenu facu ne bi li je neko ostavio na miru.
I uspela je.
Našli smo autobus, išli do Matare, odakle smo preseli i došli u Mirisu.
Vožnja kao i pre, preticanje kamiona u krivini, uz pun gas, pridržavanje nas putnika, i sirene. Konstantno trubljenje sirenama. On želi da prođe, i proći će. Nije bitno da li neko ide u susret, po njihovoj logici trebalo bi da stane zbog sirena.
Autobus se punio i praznio, niko u toj gužvi ne mari za prostor, niti da li se silazi, ili ulazi. Sve je u pokretu i sve je brzo.
Stigli smo u Mirisu, mesto koje podseća po svemu na prosečno letovalište na Jadranskom moru. Razočarala sam se čim smo zakoračili na plažu (jer smo odatle krenuli da tražimo smeštaj). Svi turisti su ovde. Naš smeštaj, hipi komuna, sa zemljanim zidovima i trščanim tremom sa stolicama ispod i peskom, sve otvoreno prema plaži i okeanu, prima svetske putnike i ima najjeftiniji kokos verovatno na svetu. Đus od limete im nije slan. Svuda okolo su čudni natpisi na engleskom, nemoj ovo, nemoj ono…sa puno pravopisnih grešaka. Npr: please, turn off the lite, chiken curry, don’t ask the Bergain price we are the cheapst…
Dok sedim ispred, u stvaranju najveće buke se takmiče i nadmeću okean i ventilator iz sobe. Izujedani smo svi kompletno. Sedimo, prskamo sprejeve i ulja protiv insekata, međutim, svaki deo svrbi. Zadnjica mi je izujedana. Bojim se da to nisu komarci.

Išli smo na večeru u neki lokalni “restoran”. Čekali smo dvadesetak minuta da nam uzmu porudžbinu, a onda je došao dečko koji prodaje turističke ture brodovima sa parčetom papira u ruci koji je bio deo nekog kalendara, i hteo je da uzme porudžbinu od nas. Što da ne, da pomogne ostalima. Ovde je to bilo normalno. Tada je prišao dečko koji radi i rekao da za piće nema ništa sem vode. Naručila sam roti sa bananom i čokoladom, Stojan je uzeo nešto slano. Čekali smo oko sat vremena da donesu. Radnik je trčao uz i niz stepenice, noseći porudžbine, ali ne i hranu. Onda je došla žena, noseći moj roti i govoreći nešto na svom jeziku. Pitala sam da li je to ono što sam ja naručila i nakon potvrdnog odgovora, dobila sam tanjir. Stojan je dobio jelo kada sam ja već pojela svoje. Kao što ranije rekoh, neko dobije tanjir odmah, neko kasnije i svi jedu odvojeno od drugih. Ne volim da čekam pred hranom.
Mirisa je prepuna porodica, dosta ljudi sa bebama u nosiljkama, dosta i pravih turista… Stolice su na plaži, stolovi su na plaži, ležaljke su na plaži, kao i cev od bazena od obližnjeg hotela. Zaista sam protiv tih stvari, ne dopada mi se tolika otvorenost, toliko ljudi na jednom mestu. Narušava se ravnoteža.

Prirodne lepote nestaju pod vlasništvom bogatih vlasnika hotela koji žele da udovolje potrošačkom društvu. Bazen na metar od plaže. Zaista?
Kuda idu ta voda i hlor? U more, u ribe, koje posle ribari iznesu da prodaju na plaži i pojedu isti oni iz bazena. Gledala sam sve te turiste, prešli su pola sveta da bi sedeli u udobnim stolicama ispred okeana i listali fotografije na fejsbuku. Uglavnom su to zgodne devojke u atraktivnim kostimima, same a u društvu, svaka uz svoj telefon i klikove, bliceve…
Zašto smo došli ovde? Ah, da, jer je Stojan želeo da gleda kitove sutra. Ovo je inače mesto gde se najčešće na svetu sreću kitovi.
Pristala sam da dođem, ali ga je moj komentar da ne znam da li želim da radim isto to sutra pokolebao da rezerviše mesto na brodu. Inat.
Volela bih da su situacije malo jednostavnije…
Ne mogu da pobegnem od misli da ću morati da se vratim. Da ostajemo jako kratko, da ne znam ni šta ću raditi kada se u Srbiju vratim.
Ovo su trenuci na putovanjima kada se misli lome, kada nas misli lome, jer smo iz takve zemlje. I to će me zauvek pratiti ako ostanem.
Ne želim da me bilo šta prati.

P.S. Kraba je upravo izašla iz naše sobe.
Gušter je iza mojih leđa ulovio skakavca i nosi ga u ustima…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.