Šri Lanka 7. Safari dan ispunjen dobrim ljudima

Već je sedmi dan, sedmi deo. Zar sedmi? Kako je već toliko prošlo?
Ustali smo nešto iza 4, bio je mrak još uvek. Pokušavali su dugo da me probude, uključivanjem jakog svetla, ali moje umorno telo se opiralo tome.
Eva je otišla u kupatilo i iskočila iz njega uz glasno “Oj!” Pogledali smo je upitno nakon čega je uspaničeno rekla da je ugledala pauka veličine šake na zidu i nešto manju bubašvabu od njega na podu. Krik je pauka oterao pravo kroz otvoren prozor sa rešetkama, a bubašvaba, s velikim krilima je bila neustrašiva i uporna. Stojan je pokušao da je otera dezedoransom. Na kraju smo se pomirili da će ostati tu.
Već u 5 nas je čekao džip sa jako finim vodičem, koji nije baš vladao engleskim. Znao je neke nazive životinja i “I go, you go” i ostale jednostavne “rečenice”.
Udawalawa je ogroman nacionalni park, sa preko 400 slonova, ptica, krokodila, majmuna, bivola… Vozač je na svaki zahtev zaustavljao džip kako bismo fotografisali sve to. Ovo je bio luksuz, najskuplja stvar tokom našeg puta, ali smo zaista svašta videli.
Slonovi su samo nailazili, veliki, mali, čitave porodice. Mužjaci obično idu sami, pa smo tako opet, na istom mestu, sreli onog velikog slona od juče. Stoji i živi tu ispred pastelnog jezera u blizini puta kojim svi moraju proći. Odabrao je ovo mesto jer u svojoj šumi nema voća, a ovuda su stalno prolazili ljudi i davali mu banane. Tako je slon, dobijajući banane, batalio život sa ostalim slonovima i postao zvezda.
Istopili smo se kao blesavi kada je uz mamu trčkarao slonić star svega mesečak dana. Surla mu je bila toliko mala da nije mogao njom da dotakne tlo niti da je kontroliše u prostoru.
Kao da su znali kako da se ponašaju i poziraju. “Aha, Maja bi da me fotografiše, sada ću da provirim, slomim granu, priđem, bacim prašinu na sebe i odem crvenim zemljanim putem ka izlasku sunca pretvarajući se u savršenu siluetu”.
Divni su bez ljudi, bez zgrada i uplitanja, ovako slobodni da žive kako bi i trebalo u prirodi.
Posle safarija smo svratili da pojedemo nešto u jedinoj radnji u selu, gde naravno nisu istaknute cene. Verovatno nam je izmislio svaku cenu jer je prvo rekao jednu, a pri naplaćivanju drugu. Nisu slušali ni šta naručujemo, ni šta pitamo. Samo su nam donosili jelo po jelo, koji bi kasnije, da smo uzeli, naplatili papreno. Naručila sam banana roti, i čekala dugo na njega dok su trojica stajala i pravili ga. Naš vozač je bez trunke blama ušao u deo gde spremaju hranu. (Poput taksiste koji je ušao s nama sa pogleda sobu prvoga dana u Kolombu) Krenuo je da vadi kolače iz izloga, da ih ređa po tanjiru i donosi. Lepo smo ga zamolili smo ga da vrati sve odakle je i uzeo.
Moj roti je bio sjajan, iako sam naručila jedan, doneli su dva, ponavljam, niko ne sluša. Testo poput lepinje ili palačinke, napunjeno bananama, čokoladnim kremom, sirom i možda još nečim, nisam sigurna.
U selu nije imalo ničega da se kupi, jer svaka porodica uzgaja svoje useve koje sprema za svaki obrok, pa smo spakovali stvari odmah i odjavili smeštaj. Tada smo se setili obećanih čokolada i dece. Srećom imali smo ih kod sebe u tom trenu.

Svratili smo u jedno dvorište koje je, poput svakog ostalog, imalo crvenkastu suvu zemlju, trem, prostorije bez svetlosti, odsustvo vrata i gomilu kokosovih ljuski.
Dočekala nas je trudna žena, sa svoje dvoje dece i sa još dvoje iz susednog dvorišta. Dala nam je po kokos, koji je rasporila ogromnom alatkom brzim potezima, a iz koga je iscurila voda.
Hvalila se kako će u avgustu dobiti još jedno dete i da je sada treći mesec, iako joj stomak deluje mnogo veće. Ne zna još uvek pol deteta jer nije bila ni na kakvom ultrazvuku. Podelili smo čokoladu. Treća ćerka joj je u Kolombu, ima 20 godina i radi “nešto na kompjuterima”. Ponosna je na nju jer zarađuje čak 100 evra mesečno. Devojčica nam je pokazala fotografiju te ćerke, male tamnopute devojčice, lica oivičenog crnim kikama sa crvenim mašnama na kraju. Nosila je školsku uniformu iza koje su na pozadini bile namontirane šuma i cveće. Poljubila je fotografiju.

Imaju kokos, a muž ih predaje za izvoz u Dubai, a verovatno i Evropu. Pomislila sam da smo možda nekada prešli pogledom u supermarketu, dodirnuli hrapavu koru koju su delom ručno odstranili u dvorištu ili kupili baš njihov kokos.
Dobili smo mini sladoled od njih u kesicama i tri kolačića. Da ne bi krenula da iznosi još, polako smo krenuli.
Oprostili smo se od ove predivne porodice i otišli dalje. Ostalu decu nismo uspeli da pronađemo. Sunce je pržilo i moguće je da su samo bili unutra.
Bili smo u tuk tuku i zauvek odlazili iz ovog mesta prašnjavim crvenim putem, kada je iz kuće na put istrčala Anandi, devojčica od juče kojoj smo rekli da ćemo doći. Ne znam zašto nismo stali. Zašto nismo izašli samo na kratko. Jako mi je žao zbog toga. U očima sa mmogla videti da joj je bilo žao, ali je mahala i mi smo mahali ka njoj. Srećom, čokolada je ostala kod njenih drugara. Nadam se, odnosno znam, da će je podeliti.
Pronašli smo autobus, veseo, sa lampicama oko boginja, malim kožnim sedištima umotanim u celofan i indijskom muzikom. Išli smo veselo njime do jednog mesta gde smo morali da izađemo i pronađemo drugi autobus koji bi nas odveo do samog juga. Tu sam, na stanici presedanja, otišla da kupim neku hranu, dok je Eva birala ananas, a Stojan stajao kraj autobusa ne bi li ga sprečio da krene bez nas. Sačekao me je čovek koji je želeo da po svaku cenu kupim nešto od njega. Nije razumeo kada sam pitala da li je previše ljuto, pa sam u žurbi prešla u lokal pored. Iscenjkala sam se, jer to tako treba, i uzela neka ukusna četiri uštipka, ne znam ni  kako se zovu, sa kurkumom i karijem. Devojka me je gledala, slušala je nekog čoveka koji je prevodio šta želim, i golim rukama uzela 4 komada umesto 3 i stavila u papirnu kesu. Nasmejala mi se.

Papirne kese su napravljene od recikliranog papira. Bukvalno, vidljvo recikliranog, uzeli su samo stare sveske, novine i ispodvlačene knjige i napravili kesice. Time se i ruke brišu po manjim mestima umesto salveta. Papir je ovde luksuz.
Putem do Tangale sam spavala ošamućena od vrućine, dok mi je glava padala i klatila se sama u ritmu muzike i poskakivanja autobusa. Autobus je bio prepun, a stvari i rančevi su bili oko nas, ispod nas i na nama. Jedva smo se izvukli iz gužve u Tangali.
Mesto…ne znam šta bih rekla o njemu. Ovo što sam videla me podseća na prosečno crnogorsko odmaralište. Plaža, restorani i ulica. Prilično razočaravajuće. Hteli smo na plažu, pa smo pomislili da naručimo neku hranu, napunimo stomake na brzinu samo pređemo put do okeana.
Da, važi, skroz sam zaboravila. Na brzinu u Šri Lanki, ironično. Čekali smo čitav sat u restoranu kuće gde smo odseli, a moguće i više, hranu za nas dvoje, jednu voćnu salatu, i sok od limete. Sok je bio slan, jer je to normalno. Potrebno je naglasiti: sladak ili slan. Ali kakav god naručili kod nekih će uvek imati prstohvat soli. Jedan smo preživeli i naglasili da bismo drugi, sladak ili neutralan, ali i drugi je ponovo bio slan. Dobro, orosal, elektroliti, podizanje pritiska sve u jednom, shvatam. Kuvar je izvirio iz kuhinje kroz otvor odakle predaje obroke i nasmejano i nevino rekao: “Malo, samo malo soli sam sad stavio u sok”. Ručak je bio vatreno ljut, crvenkaste boje, da čak ni Stojan, nije mogao da ga završi. Da, voćna salata je bila isto slana.
Posle im je bilo žao, pa su se izvinjavali i ispitivali nas šta jedemo…

Dečko koji nas je dočekao je od onih dobrih koji se retko sreću kroz život. Jako je dobar, nasmejan, odgovoran, pronalazi informacije za sve, pronalazi rešenja, pomaže.

Inače, smeštaj smo našli brzo šetajući uz obalu. Izbegavali smo samo dvorišta sa majmunima. Jedno je bilo prepuno i skakali su sa svih strana, dok ih je gazda smeštaja terao drvenom motkom sa niske šupe koja je trebalo da bude neka soba za nas. Kao da su bili ljuti što ih uznemiravamo, pa smo odlučili da to i ne radimo.
Konačno imamo ogroman krevet i baldahine. Sve je ponovo čisto!
Pored nas je štand sa voćem. Probali smo toliko toga kao i wood apple, čiji mi se sok ranije nije dopao. Ovako direktno iz ljuske sa kokosovim medom nam je bio sjajan i drugačiji. Jede se kašikom. Dobila sam još jedno voće da probam koje zovu anoda, ostali su uzeli king coconut, ali ja nisam mogla. Onda sam ga dobila od prodavca besplatno. Unutra je još bio pun i zreo, pa sam unutar ljuske dobila nasut kokosov med. Predivno! Sutra idemo kod tog čoveka po još svežeg voća.

Nisam sigurna koliko ćemo se zadržati ovde. Još sutra da bućnemo guze u vodu, pa bih, što se mene tiče nastavila dalje. Talasi su ogromantni, i mene ne tako tešku, već u dubini do kolena obaraju. Jedva držim oči otvorene, tako da ostavljam pisanje za kasnije i tonem u san iza mrežica u ovom ogromantnom udobnom krevetu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.