Šri Lanka 6. Udawalawe i bosonoga deca

Probudio me je komarac. Shvatila sam da sam toliko izgorela da spavam na leđima. Nema toga što bi me nateralo da tako zaspim, umor je čudo. Bilo sam ulepljena od aloje vere koju sam nabavila u Elli, i mislila sam da ustanem po autan. ,,Neću da ustanem”, setila sam se da bi trebalo da se probudimo rano i da je bolje da spavam još malo jer sam i dalje neispavana, okrenula se na stranu i čula alarm. To je bilo to.
Pola 5. Mrak. Ptice, majmuni, insekti, zvezde i mi.
Probudili smo Marka, Italijana iz Milana, za koga se ispostavilo da je takođe fotograf.
Divno je putovati sa fotografima. Uvek neko nekome ukrade dobar kadar, ali uvek svako ima i razumevanja ako se zastane radi fotografisanja.

Krenuli smo. Bio je potpuni mrak i uputili smo se ka Kevinovom preskupom smeštaju, koji se zvao Flower garden nešto, zbog sasvim jedne male prosečne bašte cveća ispred kuće. U jednom momentu smo iz mraka ugledali pse. Nekoliko njih je režalo, nismo baš najbolje videli, ali sam sigurno doživela neki oblak mini infarkta. Jer jedan, drugi, treći, peti, deseti, oko nas, između nas, obilazili su nas, pratili, zaustavljali, ali nisu uopšte odustajali. Strah je nestao kako je i njihov broj rastao. Na kraju smo se pomirili da će ti psi ići s nama i do samog vrha.

Išli smo dalje kroz šumu, putem bez ikakvog osvetljenja. Kevinovo mesto je bilo poprilično udaljeno i izolovano u šumi, ali smo u jednom momentu ugledali siluetu i znali da je to on. Mogu zamisliti kako je njemu bilo kada je ugledao čopor pasa lutalica iz mraka. Objasnili smo mu o čemu se radi, mada se i pre toga nije preterano potresao.
Put ka malom Adamovom vrhu nije bio dugačak kao Ella rock od juče, ali je bio zahtevan. Bilo je trenutaka kada smo išli četvoronoške, hvatali se za kamenje i stene, ali i onih blagih delova sa običnim stepenicama na samom početku. Plan je bio gledati izlazak sunca, pa je trebalo stići što brže do samog vrha. Kada smo osvojili vrh, kao i pri svakom usponu, shvatili smo da pogled vredi svakog truda. Videli smo vrh i stenu gde smo čak bili juče, pošto je planina sa Budinom šakom, na koju smo se uspeli, tačno sa suprotne strane planine od juče.
Plavetnilo, zelenilo, izlazak. Ostavljalo je bez daha. Sedeli smo neko vreme tu, razgovarali, fotografisali se…
Oduševila sam se psima. Svako od nas je imao svog, čopor nas je pratio do samog vrha i čekao s nama da krenemo nazad.
Bili su nam vodiči! Svaki je imao svoje mesto u čoporu, crni je bio predvonik, režao je s vremena na vreme na ostale, a iza mene je išao omanji žućkasti pas koji nije želeo da prođe ispred. Čuvao mi je leđa. Neverovatno. U tako divljoj prirodi vidite koliko čovek nikako ne utiče na celokupno stanje stvari i da se sve još uvek negde u svetu nešto obavlja onako kako bi izvorno trebalo da bude.
Kevin je morao da krene dalje ka svom cilju i tog dana smo se oprostili s njim. Obradovao se što je konačno imao priliku da Evu poljubi čak dva puta, a za srpska tri puta se oraspoložio još više.
Po povratku smo odlučili da posetimo plantažu čaja . Svratili smo i u fabriku jer smo želeli da kupimo čaj na licu mesta, gde se ispostavilo da 100g ovde u fabrici, gde se proizvodi, košta više nego što bi i u Evropi sa svim taksama koštao. Odustali smo od te ideje. Kupovinu ostavljamo za kraj, jer svi nosimo rančeve na kojima bilo kakav dodatni teret nikako nije dobrodošao.
Napravili smo pauzu kod jedne gospođe sa dečakom od godinu i 7 meseci. U prostoriji od zemljanih zidova, bez vrata, na otvoru je zakucano nekoliko dasaka koji bi trebalo da spreče bebu od napuštnja prostorije. U toj prostoriji kuvala nam je kafu, koja je u stvari bila čaj, jako zaslađen, ali pitak. Naravno, nismo joj ništa rekli. Dobili smo čitav bokal za nas troje i sedeli sat vremena u hladu, razgovarali i uživali u pogledu na pejzaže oko nas i veliki kolonijalni most u dolini.

U povratku sam u daljini ugledala beračice čaja. Otišla sam ka njima i pokušala da razgovaram, ali nijedna nije govorila engleski. Osmehivale su se velikim zubima koji su delovali jako svetlo u kontrastu sa tamnom kožom njihovih lica. Na glavi su imale peškire i zakačene džakove u koje su velikom brzinom ubacivale otkinute listiće čaja. Jedna je bila jako brbljiva i bučna i tražila je novac. Dali smo im keks, ali su bile uporne za novac. Malo mi je tužno i naporno to ponavljanje.
Marko i Eva su u spustu ugazili u neku veliku balegu, čitavom patikom, onako sočno. Dok su se svi gadili tome, ugledala sam Hindu hram. Šaren, drečav, veseo, sa skulpturama i reljefima, a iz njega su sasvim neočekivano istrčala tri dečaka želeći da se druže s nama. Najmanji je prišao, noseći metalnu posudicu sa tečnošću i drugu sa crvenim pigmentom. Umočio je prst u jednu pa u drugu i ostavio mi crveni trag između obrva.

Ganišin blagoslov.

Nosio je plave pantalone koje su bile u savršenom kontrastu sa žutim zidom gde sam ga i fotografisala.
Na putu nazad shvatila sam da mi krvari prst na nozi. Do tog trenutka nisam osećala ništa, kada sam pogledala osetila sam jezu.
Ne znam šta se desilo, ali sam čistila ranu neko vreme, dok se nova krv skupljala u kapljicama. Verovatno sam dokačila neku granu, Stojan tvrdi da je insekt u pitanju… očistila sam ranu i stavila flaster koji sad ne smem da skinem. Verovatno je zalepljen.
Na doručak smo otišli kod proverenog dečka, simpatičnog osmeha i tamnih očiju. Zračio je pozitivnom energijom i pripremao nam je jela koja nisu ljuta. Volele smo ga!
U kuću smo se vratili po stvari. Ah, pakovanje ranaca ponovo, u kojem je odjednom nekako imalo više mesta. Ne znam šta se desilo jer ništa nismo zaboravili.
Oprostili smo se od našeg domaćina i od Marka… Nedostaje nam svima njegov pozitivni smeh.
Autobus za Uda Walawe je stigao paradno i jako bučno, sa kondukterom koji je iskočio iz autobusa u pokretu i ubrzao nas da uletimo u autobus što pre, a ne znam ni zašto. Čemu tolika žurba?
Nismo ni zakoračili skroz, već je krenuo. Seli smo, držeći se za sve za šta smo mogli. Sedišta su toliko mala da se dve osobe prosečne visine teško smeste po širini. O mestu za noge neću ni da pričam. A mislila sam da ću da odspavam u busu.
Brzina, preticanja, poskakivanja, guranje šipke, održavanje ravnoteže je izazov. Način na koji autobusi ulaze u krivine su neopisivi. Na radiju je bila glasna šrilankanska muzika koja je davala ritam i našem autobusu.
Markov autobus se sudario sa kamionom, pa je morao da čeka drugi kada je dolazio ka Elli. Nije bio povređen. Nama se nekako ništa nije desilo.
Izašli smo u jednom mestu gde nam je rekao kondukter da izađemo. Odatle je trebalo naći autobus koji ide za Kolombo i otići do Uda Walawe. Međutim, ne znam ni zašto smo pitali, autobus za Kolombo je stajao već ispred nas, ali je jedan čovek uz smeh i šalu rekao da ne ide za to naše mesto. Valjda mu je bilo dosadno, mada shvatam da je bio u dogovoru sa taksistom.
Onda je prišao on, mali dvadesetogodišnji taksista, sa hipsterskim repićem na temenu. Tražio je 400 rupija da nas odveze skroz do mesta.
Sada sam napravila pauzu od pisanja da se u njoj ismejemo svim današnjim događajima sa puta.
Nismo verovali tom taksisti, a nije ni hteo da nas ostavi na miru da razmislimo, pa smo spontano krenuli da razgovaramo na španskom. Šta raditi dok vas neko gleda u oči i usne dok pokušavate svoje misli da iščupate iz sebe?
Suze su nam krenule upravo, jer smo, pretvorivši sve u evre, shvatili da smo se cenjkali s njim za 67 centi. Dečko nas je vozio 40 kilometara za 1,92 evra ukupno. Grozni smo. Sve troje.
Vožnja, ahh… Bez pojasa, samo sam gledala kada ću poleteti u prirodne lepote. Imao je ekrančić sa nekom njihovom muzikom i spotom. Muzika je bila sve brža, a on je vozio sve luđe. Ne znam kako nije oborio motocikliste i tuk tukove, ili se sudario sa nekim jer je često bio na suprotnoj strani do poslednjeg trena, vozeći preko 90km/h, u krivinama… Eva mu je čak glasno rekla da Evropi ne bi ni imao dozvolu zbog takve vožnje. Ah, i tome smo se smejali. Postavljali smo mu jako čudna pitanja. Između ostalog, kako to da svi voze jako skupe automobile poput njega? Navodno su bogati. Verujem da jesu.

Nije mi bilo dobro od cele te vožnje. Samo me je seklo u stomaku od sirena i naglih skretanja.
U jednom trenutku je naglo zakočio i izašao iz automobila sa Evom jer su ugledali slona. Prišli su slonu, a nas ostavili zaključane u tojotinom kombiju. Nas dvoje smo stigli da se još i posvađamo u toj vreloj intimnoj atmosferi. Onda smo se još naljutili i viknuli na totalno zbunjenog njega : ,,Ostavio si nas zaključane, nismo prišli slonu”.
Gospode!
Sad nas je jako jako sramota.
Pejzaži usput su bili neopisivo divni. Cela oblast je nacionalni park i ima bukvalno svega od živog sveta. Pastelno plavo jezero se stapalo u savršenoj harmoniji sa nebom, a drveće je izranjalo iz njega i činilo raj. Zaista je potrebno doživeti ovu prirodu.
Smeštaj smo našli brzo. Na kraju najsiromašnije ulice, u ogromnom dvorištu, sa palmama i bambusima, je naša kuća, hotel, nešto što je još uvek u izgradnji. Soba ima mravlju stazu, dva kreveta sa mrežama protiv insekata, ogledalo i neke njihove čudne glomazne drvene sušilice. Ima i prosečno kupatilo. Već sam rekla, na ovakvim putkvanjima kriterijumi ne postoje.
Ima divnu prirodu, sve oko nas je zapravo priroda, ali ima i nešto što me muči.
U ulici u kojoj smo, sa pigmentima ofarbanim kućama bez vrata i dvorištima crvnkaste prašnjave zamlje, žive bosonoga deca.
Porodice, generacije, okružene i zatrpane ljuskama kokosovih oraha.
Mi smo došli da bismo otišli na safari džipovima, gledamo životinje sa njihove teritorije i fotografišemo njihovu bedu, a oni nemaju ništa.
Koliko puta i kako vas je ugostio neko bogat, a koliko i kako siromah?

Nemaju ništa, ali su nam porodice iznosile ubrane banane i pripremljena jela. Razlike među ljudima. Kontrasti.
Deca su nam se javljala, pozirala cakleći se osmesima i očima. Prepuna ulica nasmejane bosonoge dece, srećne jer ne znaju za drugačije i jer žive okruženi prirodom.
Pomislila sam koliko Evropljani razmišljaju o svemu, premeravaju, posmatraju decu kao investiciju, kao još jedan trošak, a ako ne to, doživljavaju samog sebe nespremnim, sebičnim.
Nije da i sama nisam razmišljala o tome slično, ali ovi ljudi mi deluju srećno, a ja sam bila tužna jer kraj sebe nemam džak igračaka pa da delim svakom. Nije da bih im pomogla i da im znače, ali potreba da pomognem na neki način je strašna. Znam da ne možemo ništa uraditi po tom pitanju, ali me ostavlja praznom njihovo očekivanje. A možda i ja laskam sebi jer ti ljudi i ne očekuju ništa.
Pitali smo ih da li vole čokoladu i skakali su od sreće, gurkali se i ponavljali ushićeno čokolada! Otišli smo do radnje i kupili čokolade. Sutra ćemo otići da se igramo sa njima i da ih počastimo.
Obećali smo.

2 thoughts on “Šri Lanka 6. Udawalawe i bosonoga deca

  1. Jaoo predivno!!!

    NIsam uopšte čitao tvoje pustolovine … Grehota! Čim mi se isptini rok završi, bacam se na čitanje!

    Ovaj deo me je totalno već primamio. Odlično pišeš! Kao da čitam knjigu. Jedva čekam da iščitam sve!

    Pozdrav!

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.