Šri Lanka 5. Ella’s rock!

Dogovor je bio da ustanemo u 5 i idemo do vrha jedne planine naziva “Little Adam’s peak”. Mala, jer u Šri Lanki postoji veliki i pravi Adam’s peak, a ovo je samo po nekoj simbolici takav naziv. Hteli smo da do vrha stignemo pre izlaska sunca i tamo dočekamo svitanje. Sve troje smo se probudili u 8.
Sada smo kao mala porodica. Ne razdvajamo se, otprilike. Čak ni do toaleta…žene i to očigledno rade zajedno.
Nebitno.

Krenuli smo da nadjemo neki dobar, jači doručak koji uključuje i dosta slanog i tost, i sveže ceđeni sok i salatu od voća. Sve smo to našli na jednom mestu, samo što smo morali da čekamo do 9 i 30 da skinu lanac i katanac sa drvenih vrata, koja su već bila otvorena oko pola metra… Sačekao nas je jako fin mladi dečko lepog lica i doneo obroke nakon kojih smo odmah, puni energije, odlučili gde ćemo da idemo. Ja sam imala omlet sa puno povrća, tost i wood apple sok. U bukvalnom prevodu drvena jabuka, izgleda sličnog kokosu. a ukusa… Prvo se oseti slatko, zatim kiselo, pa papaja, onda se pojavi ukus oraha koji ostane i naposletku kreće da biva malo gorak. Nije mi se dopalo, pa je Stojan završio moj sok, a ja sam uzela provereni od limete. Divna li je samo.
Krenuli smo pešačenje prugom, direktno u prirodu, osluškujući sve vreme da li nailazi voz. Čuli smo ga više puta, sklanjali se, ali nijednog trena voz nije naišao. Zaista sam pomislila da je mistično nevidljiv u navratima. Išli smo dugo prugom, odakle smo se isključili pre sledeće stanice, kod mini oltara Bude koji je stajao ispod drveta. Ne znam koliko smo dugo išli. Usput smo sretali lokalce, javljali smo se svima, uzvraćali su nam osmesima, pristajali na fotografisanje. Tri dečaka u snežno belim košuljama, koje su još više sijale na njihovoj tamnoj koži, su nas zaustavila tražeći olovke. Nismo ih imali, nažalost, ali smo im ponudili keks koji su rado prihvatili. Eva kaže da uzimaju olovke da bi ih odneli u radnju i uzeli novac za njih. Ko će znati. Iz šuma je dolazio plemeniti zvuk, na izvorima su žene prale stvari i mirisao je domaći sapun. Iskoristila sam priliku i da ih fotografišem. Ništa od svojih fotografija nisam videla. Nadam se da su uspele. Verujem u to.
Krenuli smo nizbrdo pored jedne kućice. Nudili su nam kokos, ali smo morali da nastavimo put bez nepotrebnog zastajkivanja. Išli smo pored kanala ne bi li se izgubili, a po poljima, koje seku manji kanali, razne šarene tkanine predivnih dezena su se raširene sušile na suncu. Prošli smo pored vodopada s leve strane i ogromnih bambusa sa desne i nastavili pravo, uzbrdo. Sreli smo lokalca, bosonogog u sarongu, koji je rekao da je farmer. ( I zaista, imao je karticu farmera, i sad zaista ne znam kako nam je uopšte palo na pamet da farmer ima karticu igde na svetu i zašto ne?! I gde je uopšte krenuo i zašto ka vrhu planine?!) Žvakao je sve betel sve vreme, list koji izgleda kao list čaja i mislim da ima delovanje poput neke droge, no možda grešim, proveriću. Usput nam je pokazivao  biljke. “Ovo je limunova trava, ovo je eukaliptus, ovo je pčelinjak od nekoliko metara na stubu”, nikada nisam videla takvo nešto, “ovo je ogromni mravinjak, ovde žive kobre”.
,,Ček, ko, bre?”
,,Kobre? Kao prave kobre?”
Nosili smo tu limunovu travu, udisali je i divili se, Eva se istrljala listom eukaliptusa, da je ne bi insekti opkolili, i onako zelena, sa ostatkom delova lista nastavila dalje. Staza, sve uža i sve strmija, učinila je da počnem da razmišljam o onim planinskim kozicama i načinu na koji se oni penju, sigurno i bez bojazni. Šta sve sunce učini čoveku.
Najednom brujanje, sve bliže brujanje, biva jače, ne čujem dalje ništa, ne znam gde da gledam, šta da uradim…zzzzz, avion, jeste, nije….šta li je sad?
Pogled na gore!
Odgovor!
Pčele! Roj pčela, ogroman, jeziv, iznad nas, milioni pčela kakve nikada u prirodi videla nisam. Udahnula sam i molila nebo da prođu. Imale su i one svoju rutu, pa nisu marile za nas, srećom. Svakako, bilo je jako neprijatno gledati ih u tolikom broju.
Provlačili smo se kroz visoku travu, razno zelenilo, obilazili mravlje puteve, prošli smo pored manjih plantaža čaja.
Vrhovi, najmlađi izdanci, se beru za beli čaj, onaj najskuplji, preostali deo ide za zeleni. Fermentacijom se dobija crni. Samo izdanci, ništa ispod. Jednom u sedam dana.
Onda je naš lokalac stao i odlučio da nas ostavi.
Rekao je hiljadu rupija. Kako da ne.

Objasnili smo da nam je soba toliko, da mi zaista i nismo bogati i da nam je spočetka obećao da neće tražiti novac. Dali smo mu 200, 300 rupija i otišao je nazad. Čovek je bukvalno je nestao u sekundi i pitala sam se da li se zaista desio ili je samo bio plod jakog sunca.
Nastavili smo put. Prolazili su minuti i sati i mi smo i dalje pešačili. Kamenje, šume, stene. Sreli smo par, on iz Španije ona iz Češke, gde se kroz razgovor ispostavilo da je on baš iz Majorke, pa su Eva i on imali dosta za razgovor. Uključivali smo se s vremena na vreme, u mojoj pauzi maltretiranja mimoza, jer smo razumeli gotovo sve. Dali su nam savet za jedan nacionalni park gde ćemo obaviti safari za nekoliko dana i oprostili se.
Dosta ljudi smo još sretali. Dosta smo još pešačili.
Visoka stabla, potoci, stene, kamenje i još kamenja, ruku za ruku i izvlačili se uzbrdo sa periodima predaha.
Na vrhu Ella rock-a je bilo predivno. Pogled na okolne planine koji se pružao pred nama, bio je vredan uspona. Sa druge strane nalazila se planina koju zovu Budina šaka i zaista podseća na šaku stegnutu u pesnicu.
Tu smo, na samom vrhu sedeći na steni, upoznali par iz Holandije i Kevina iz Njujorka. S njim smo se vratili i izgubili u jednoj plantaži čaja. No, ubrzo smo našli put, nakon blaže panike i straha da ne zanoćimo u divljini. To je prednost pametnih telefona i gps-a.
Usput sam našla jedan prelepi kvarc koji sam odmah ubacila u ranac. Ja i skupljanje kamenčića… ali stvarno je divan, svetlucav i proziran. Kako ostati ravnodušan?
Kokos, koji smo popili kod jedne žene na svom putu, nas je potpuno okrepio, da do povratka više nismo bili žedni.
U jednom trenutku, dok smo još bili na voznim šinama voza koji se čuje u daljini, a nikako ne pokazuje, nešto je zakreštalo. Majmun! Na banderi! Pogled na gore, još jedan, i još jedan. Maleni slatki majmuni! Okret glave na desno i našlo se drvo prepuno majmuna! Porodice sa malim majmunom, veliki, ,ali, još malih. Maze se, čiste, nose. Tuča majmuna. Sex majmuna na banderi. Sve smo videli.
Otišli smo do sobe, da ogrnemo nešto preko sebe i shvatili da smo izgoreli u potpunosti. Svaki deo kože je sada bolan. Kevin je pitao da svrati s nama do sobe. Više ne znam da li je ozbiljan ili se šali, ali je nekoliko puta pitao za nas troje. Eva se smejala tome, mada joj nije bilo prijatna pažnja uz komentare koju joj je upućivao. Nju je to pak podstaklo da mi ispriča da je otac njenog verenika, Nemac, znači nije u pitanju harem, živeo sa dve žene u zajednici i sa obema, u istoj kućo, ostvario potomstvo. Jedan od te dece je i njen plavokosi verenik.
Kevin je doktor, obično na terenu, ima 45 godina i putuje sam. Verenica mu je umrla pre 15 godina, 4 meseca pre njihovog venčanja. Uzrok smrti: predoziranje drogom.
Osim što voli da putuje, Kevin i roni. Ronio je sa kitovima, ronio je pod ledom na Antarktiku, na Havajima… Kevin ima čudan smisao za humor. Nastavlja za dva dana na Maldive, naravno, da bi ronio.
Planirali smo da i sami isprobamo nešto slično. Onda mi je Eva ispričala da je išla na kurs ronjenja na Tajlandu i kada su bili u čamcu, spremni da skoče u plavetnila mora, desila se nesreća nakon koje su i ona i njen verenik odustali od cele te bajke zvane ronjenje. Naime, 22godišnja devojka iz Norveške je bila ispod njihovog čamca i greškom trenera ronjenja naletela je nekako na propeler i ostala bez noge i dela glave. Izronila je lokva krvi, a zbog udaljenosti od obale i pomoći, preminula je tu, pred njihovim očima, na njihovim rukama u čamcu. Tu priču sam čula tokom ručka/večere, a kasnije sam je i našla među objavljenim vestima na internetu iz te godine. Nije mi baš bilo svejedno.
Na ručak smo stigli oko 6 i već je bio mrak. Čitav dan smo proveli u planinama, a da nismo to ni osetili. Čekali smo pripremu hrane još sat vremena, dok je Evino bareno povrće još kasnije stiglo. Nemaju taj običaj da hranu donesu u isto vreme svima. Svoj povrćni ručak sam morala da vratim i da ih ubeđujem da ipak jeste ljuto i da mi ne stavljaju nikakve začine. Doneli su je na kraju i bar nije bilo mnogo čilija, pa je bilo podnošljivo. Pored toga smo dobili hoper,  palačinka s kokosovim mlekom sa jajetom u sredini i sok od ananasa koji je tako divno svež, gust i hranljiv.
Obično pišem ono što sam ja probala. Stojan nema problema sa začinima, pa ovde uživa svim čulima.

Posle večere nezavršena terasa dekorisana sivim blokovima je postala ponovo naše mesto, a sada je iz sobe do naše izašao Marko, Italijan koji putuje sam. Prišao nam je samo u donjem vešu da se srdačno pozdravi s nama, ispriča svoju priču i bez pardona i nedoumica pita da nam se pridruži sutra. Nije nas ni pitao za plan. Želeo je društvo.

Petnaest minuta nakon upoznavanja, ostavio nam je zadatak da mu pokucamo na vrata ujutru pre 5.
U 5 i 15 nas u svojoj ulici očekuje Kevin i zatim se penjemo se na Little Adam’s peak.
Već odavno je prošlo vreme za spavanje, a nas očekuje jako dugačak put sutra.
Do sutra, dragi dnevniče.
Odlazim da se hladim alojom koju smo nabavili, kad već nisam imala mozga da stavim faktor 50 koji smo poneli.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.