Šri Lanka, dan 4. Ella

Dan je započeo uz sirene automobila i buku koja je dolazila spolja. Pogledala sam oko sebe, klima je radila, belina sobe me je obasjala i uz čist dodir belog pokrivača, bilo je lepo osetiti tu atmosferu. Stojan je spavao na krevetu na sprat sa druge strane, ja sam bila na krevetu iznad Eve, Francuza već nije bilo tu, Indijac se umotao u čaršav i prekrio po glavi kako bi se zaštitio od hladnog vazduha.
Već po tom zvuku sve troje smo se jednoglasno dogovorili da odlazimo u planine.
Pre toga smo dobili doručak u hostelu koji je bio začinjen i ljut, apsolutno sve na tanjiru što su nam dali. Zato smo otišli na pijacu i tamo kupili bezbroj banana za put i predivni, najsočniji ananas. Ananas nisam volela pre ovog puta. Mnogo toga egzotičnog ima drugačiji ukus u zemljama odakle potiču, pa je i tako ananas bio poseban na ovom mestu. Nego, nigde avokada nema, izgleda da mu nije sezona i neću ga prežaliti ako tako bude.

Pronašli smo karte, uleteli u voz sa ljudima koji su se gurali, laktali, trčali i grabili sedišta. Centimetar puta na mapi Šri Lanke trajao je oko 7 sati.
U tom vozu bilo je dosta putnika iz različitih delova sveta. Hvatajući pogled s prozora susednog vagona upoznala sam jednog dečka, Skjuba mu je ime, i iz Kirgistana je. Studira u Kini, i počeo je da putuje prošle godine sa posetom Maleziji. Učio je kineski, ali je shvatio da je engleski najkorisniji u svetu pa će se potruditi da ga nauči bolje. Dopada mu se Šri Lanka, i otprilike idemo istom rutom. Naglasio mi je sa velikom bitnošću da nije Kinez uprkos svom izgledu. Bio je simpatičan.
Naš cilj za danas je bio dostići Elu, mesto u planinama, ušuškano plantažama čaja, netaknutom prirodom, svežim vazduhom, sa odsustvom visokih temperatura.
Šta reći za pejzaže… Zbog ovoga što imam sada sam došla u Šri Lanku. Zbog zelenila, džungle, ogromnog drveća, voća, nekog unutrašnjeg mira. Ovde nema gužve, nema zagađenosti, previše automobila.
Svi smo se divili pogledu koji nam je ova vožnja vozom omogućila. Drveću koje se smenjivalo zajedno sa rastom nadmorske visine, divili smo se planinama koje u planovima menjaju boje od zelene do svetlo plave. Vodopadi su se pojavljivali i odlazili, a snjima i reke, stanice. Smenjivala su se mesta i ljudi, koji u raznobojnim odelima i osmehom mašu vozu, odnosno nama putnicima.
Razmenila sam nekoliko reči sa lokalcima iz voza. Uputili su me na neka mesta, ali pre svega pitali odakle sam.

Kao da je zaista bitno odakle je ko. Niko nije ni znao gde je Srbija.

Imali smo dvoje dece ispred našeg sedišta. Devojčicu i dečaka koje smo zabavljali tokom čitavog puta. Ona, crnokosa sa razbarušenim šiškama i crnim očima koje sijaju, sa svoje možda 4 godine je uspela da nauči moje i Stojanovo ime, i njen brat, samo u kratkim pantalonicama, tamnog tena sa zlatnom amajlijom oko vrata, u pauzama između podoja i spavanja pokušavao je da dohvati ručicama vrh sedišta i da se igra sa nama. Napravili smo im neke origami životinje od papira, fotografisali za uspomenu i iz sve snage pokušavali da razumemo jedni druge. Njihova deca su tako mirna i dobra. Igraju se sa onim što imaju oko sebe, bivaju nošena i voljena i uvek su bez ikakve histerije, za razliku od malog plavog turiste koji je vrištao tokom čitavog našeg ručka/večere.
Uglavnom, ništa se posebno nije desilo danas kako bih ga izdvojila. Put je bio to što se dešavalo i svi t iživoti koje smo dotakli usput. Stigli smo Elu, našli smeštaj kod jednog čoveka kome smo sa 2500 spustili cenu sobe na 1800 rupija, ukupno, za nas troje. Izgleda sasvim pristojno, meni se čak i dopala sa svojim žućkastim podom, velikim prozorom i zavesama. Minimalistički. Kako se kriterijumi promene kada niste kod kuće. Tamo brinemo o kvalitetu i visini jastuka, o dezenu posteljine, nijansi šara, sada uzmemo jastuk, pomirišemo ga i ozarimo se ako je čist. Dovoljno, srećni!
Otišli smo na ručak u neki čudni restorančić, otvoren sa jedne strane koja gleda na tu jednu jedinu veću ulicu, sa lokalcem koji lupa i tim proizvodi buku dok pravi roti. Jeli smo roti u tanjiru, iseckan, s povrćem i jajima, naglašeno bez začina. I bio je bez. Stolnjak je bio jarko zelene boje prekriven prozirnim celofanom za koji se lepe ruke i dlanovi u trenucima predaha. Valjda smo i na to navikli.
Cene hrane su veće za razliku od prethodnih mesta gde smo bili, sve zbog većeg broja turista koji sve češće prolaze ovim putevima u potrazi za najlepšim pejzažima sveta.
Nakon večere smo prošetali ulicom koja ide uzbrdo, bez osvetljenja, naravno, gde smo pronašli mesto u sred ničega jedne šume i, uz jako fine ljude koji tu rade, popili king coconut i najeli se ananasa.

Već u osam smo se vratili u hostel da pišemo dnevnike, blogove, razglednice i pravimo planove za sutra na našoj poprilično svežoj terasi. Mrak – to je već bilo vreme našeg sporog gašenja.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.