Sri Lanka 3. Kandy

Ustali, oprostili se od naše budističke porodice, fotkali ih za uspomenu i krenuli ka železničkoj stanici. To je ukratko bilo naše jutro ovog trećeg dana u Šri Lanki.

Na voz za Kandy u 8 i 30 smo stigli u 9. Iako smo ustali u 6 i krenuli nedugo zatim iz kuće. Gužva je bila tolika da smo se jedva pomerali iz mesta. Za prvu klasu voza nije bilo mesta, ostale su karte za drugu i treću, bez rezervacija, što u prevodu znači čekaj, a kad vidiš da je voz došao, guraj, uskači i trči do mesta. Nešto poput GSP-a, recimo.

Ali ja verujem sudbonosnoj slučajnosti i prepuštam im se često u životu.
Ne planiram previše, ali verujem u lepo i onda mi se takva energija i vrati u vidu znakova, osoba, pozitivnih iskustava. Svet moj tako funkcioniše. Kada se pomerite iz mesta, srešćete nekoga ko će vas promeniti, naučiti, ko će moći da pomogne i odgurne vas dalje. I uvek je za sve pravo vreme i uvek srećemo baš te prave ljude. Sve ostalo su smišljeni izgovori koji bi olakšali trenutke patnje ili gubitka. Šteta je samo što srodne duše često ne ostanu tu kraj nas, već nas samo obogate za nešto ili nekog drugog.

Tako smo danas, bez plana i mesta boravka, upoznali Evu. Devojku iz Španije, jednu divnu i bogatu dušu koja putuje sama Šri Lankom. Bila je mesec dana u Indiji sa verenikom koji je morao da se vrati nazad, dok je ona odlučila da nastavi put sama, spustila se ovde do ostrva, gde ostaje 10tak dana, nakon čega se vraća na jug Indije na ostatak putovanja nakon kog leti nazad za svoje špansko ostrvo. Gledala sam je neko vreme kako upija pejzaže sa prozora našeg vagona, a zatim čita sa svog malog kindla.
Prepuna iskustva, saveta, divnih priča, informacija, sa svega 25 godina i jednim rancem na sebi zasenila nas je oboje. Fotograf po opredeljenju, naša srodna duša na ovom putu. Iako je planirala da putuje sama, ipak je odlučila da nastavi put sa nama danas, a najverovatnije i sutra. Razmišljamo o Elli, mestu među planinama sa plantažama čajeva, vodopadima i predivnom prirodom. Ona će otići u jedno mesto na nekoliko dana zbog joge, ajurvede i svega predivnog što u toj prirodi može da se ponudi osobama koje vole, poštuju i cene istu. Rekla sam da bih joj se rado pridružila da sam sama, i da ostajem duže. Dopada mi se njen duh i lakoća kojom smo se prepoznale.
Vreme nekako leti sve brže, a sve više bih da vidim i iskusim.
Put do Kandija je bio divan. Iako nije bilo klime u vozu, a ni ulaznih vrata, pogled koji se pružao na šume palmi, banana i eukaliptusa, s planinama u nekoliko planova je ostavljao bez daha. Držala sam se za ručke kraj ulaza i udisala taj miris, divila se svemu što vidim i prisećala se Hermanovog Sidarte čije sam delove apsolutno ovako zamišljala. Džungla, crvenkaste zemljane staze, kućice i reka. Čemu čovek više da teži?
Karta je koštala 190 rupija po osobi. Putovali smo oko 4 sata. Nije malo, ali je vredelo.
Lokalci su uskakali u voz u pokretu, a ceo prostor je bio filmski nestvaran, živ, oplemenjen. S vremena na vreme bi se pojavio drugi prodavac i nudio neku robu. Neko voće sa začinima, kuvani kukuruz, egzotično voće, kafu, vodu, rotije…
I uzimali su ljudi.
Naročito simpatična mi je bila jedna porodica u svojim dugačkim haljinama, suknjama, maramama, abajama, belim kapicama… Šri Lanka je poznata po harmoniji naroda  različitih religija. Njihove bose noge na zidu ispred sebe, ruke pune nežnosti koje miluju glavu malog dečaka sa najkrupnijim crnim očima i jaaako velikim ušima koje su išle poprilično daleko u prostor. On, njegova mama koja je jako sitna i mlada i dvoje starijih sa njima. Svi su jako ličili. Čak nikada nisam našla više sličnosti među nekim porodicama.
U vozu smo dosta razgovarali sa Evom upoznavajući se, pa nam je tako vreme prošlo brzo i prijatno.
Pitala nas je gde smo odseli i začudila se jer nemamo nikakve rezervacije. Odlučila je da nas povede do svog hostela.
Na recepciji smo saznali da ima mesta i da čak možemo da budemo zajedno u sobi, ali da njen krevet sa rezervacijom košta duplo više. Pozvala je taj sajt i čekala na vezi da joj otkažu sobu jer je navodno zakasnila na voz, dok su oni otkazivali i zvali recepciju kraj koje smo stajali. Ceo taj prizor je bio komičan. Ona nas je odvela do smeštaja, a mi smo joj spustili cenu. Nije li to sjajno?

Hostel je divan, u shabi-chic-rustic stilu, kao da sam ga sa Pinteresta skinula lično. Ima različite sobe, čak i kapsule za spavanje na krovu. Na terasi smo sreli jedan muški par iz Rusije, u romantičnoj atmosferi, koji su, da svet bude manji, leteli s nama iz Dubaija za Bandaranaike. Krug se zatvarao.
Za ručak smo otišli u restoran.
Pravi, sa stolicama, gde sam prvi dan pojela nešto konkretno. Porcija hrane oko 100 dinara, sveze ceđena papaja oko 50. U pravom restoranu! Svaki moj pokušaj da jedem, završavao se tim prvim zalogajem i usnom koja kreće da bridi od ljutine. Iako mi naglase da nije ljuto, progutam taj jedan zalogaj i odlučim da je to sasvim dovoljno za taj obrok. Onda pređem na banane. Eva, blizanac kao i ja, slična u toliko toga, ne jede ljuto. Uživale smo gutajući nudle sa povrćem premljenim bez karija i ljutih začina, samo za nas Evropljane. Shvatila sam koliko je hrana koju mi jedemo inače bezukusna.
Jedino razočaravajuće je što ovde skoro svako pokušava da potkrade. Seli smo ispred radnje da popijemo sveže ceđeno voće. Pitali smo za jednu vodu, ali nisu imali hladnu pa smo naručili samo tri soka od 80rupija. Rekao je 300 rupija. Kako? Pa, on je uzeo iz druge radnje vodu da bi nama prodao, pa mora nama da naplati za radnju. Kada smo objasnili da to nije naša stvar, rekao je da je on Evi sipao flaširanu vodu u sok. Bar da jeste…
Uglavnom, držao je 60 rupija u jednoj ruci za svaki slučaj, pa je ipak video da kod nas to ne radi. Usput je ponudio i prevoz.
Nije uopšte problem u 10 tak dinara, već principi i lukavstvo. Beli čovek je turista, on ima novac, novac treba da se uzme.
Hram Ehelepola Walawa, ulaz naplaćen. Čovek koji je vraćao papuče, nakon završetka procesije, tražio je novac. Što je najgore, kod velikog broja turista to i radi. Držao je štos, a kada smo mu odgovorili da se za to ne uzima novac, jer su nas kao strance već ispraznili za karte, samo se nasmejao i odustao od tog pokušaja.
Stojan se razočarao i u Budizam, iako sam mislila, do danas, da je pronašao svoju religiju (čak je juče zalivao drvo…imam arhivirano!)
“Procesija, ili služba je slična kao i svakom drugom hramu. Vezano sa jednu zgradu, oltar, čuvanje relikvije (u ovom slučaju Budin zub koji se krije u kutiji, iza kutije, u kutiji) sveće, mirišljavi štapići, monasi koji obavljaju proces u zatvorenom delu hrama. I na kraju klanjanje monasima koji uzimaju novac, ili samo mahnu rukom da odete odatle, ako isti niste predali”.

Ovo je sve iz njegovog ugla, meni se jako dopalo to prinošenje cveća svih najrazličitijih vrsta, mirisa, boja, lotosi, jasmini…sve je divno mirisalo. Dok smo izašli iz hrama, već je uveliko bio mrak. Grad nam se dopao jer je manji, a samim tim i manje haotičan, a planine mu snižavaju temperaturu tako da se uveče nismo znojili kao prethodnih dana. Prošetali smo još po gradu, pojeli roti sa čokoladom i kikirikijem, odbili nekolicinu prosjaka i vratili se u hostel.

U hostelu, u našoj deljenoj sobi poznali smo i jednog osobenjaka Francuza, iz jednog sela na jugu zemlje. Krenuo je od Dubaija, preko Kuvajta, Šri Lanke, još nekih ostrva, a krajnji cilj mu je Novi Zeland gde namerava da se zadrži nekoliko meseci. Ostavila ga je devojka, a onda je i on ostavio život kakav je znao. Pomislila sam tada: “Prokleti poslovi i Evropska Unija i naše zabrane odlaska, i sve imaginarne granice koje su ljudi sami sebi nacrtali”. Proveravala sam te opcije, ali su radne vize nepostojeće za Srbiju, mada ne odustajem, naravno.

Dok putujete svet se učini malim mestom. Postoji momenat kada počnete da se bojite da vas vraćanje u rutinu ne pojede ponovo u potpunosti gde ćete odustati od svojih snova i shvatite da ne želite da se pokorite kapitalističkom društvu gde radite i trošite i ispunjavate neka tuđa očekivanja. E, i trebalo bi da se bojite!
Divnih ljudi na našim putevima ima, samo se treba osvrnuti. Oslušnuti njihova iskustva i poći sličnim stazama, možda i zajedno. Svet je prepun avanturista širokog duha, sa svima jednako zajedničkim misijama- tražiti odgovore, gledati, učiti, spoznavati, želeti, osećati, putovati, jednom rečju živeti!
Zato za sutra nemamo plan, osim da ustanemo rano i tada odlučimo prema raspoloženju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.