Sri Lanka 2. Preživljavanje Kolomba

Ustali smo rano. Pre svega smo morali da zamenimo novac, gde nas je uputio čuvar neke radnje u koju smo juče, pre drugog odlaska na plažu, svratili.

Ugledao nas je, istrčao je i rekao nama, svojim prijateljima koje je samo jednom u svom životu video i to juče, kuda da idu. Da li su svi ovako prijateljski nastrojeni? Da li će nas svi tretirati kao da smo im u srodstvu, a ne tamo neki visoki stranci? Sve mi je to prolazilo kroz misli dok sam prilazila banci.

Menjanje novca je trajalo oko sat vremena. Moguće i više. Popunili smo formular, predali pasoš, podatke, adresu, mesto boravka, i taman kad smo mislili da je sve gotovo, red! Čekanje u dugačkom redu u banci sa čuvarem koji je šetkao noseći svoju metarsku pušku. Delovao je opasno uz utisak kao da prvo puca, pa tek onda postavlja pitanja.
Kada smo zamenili novac uskočili smo u autobus onako kako smo juče videli da se to radi, u pokretu i brzo, i za 50 rupija ukupno se vozili skroz do Pettah pijace- na drugom kraju grada od nas.
Tamo su nas sačekali isti oni mirisi od juče, povici i dobacivanja jer smo upadljivi turisti koji uopšte ne žele da budu upadljivi. “I gde su svi ti ruski turisti kojih je bio pun avion?” Pitala sam se jer se bukvalno sećam svakog belca koji je prošao pored nas. Eto koliko ih je bilo.
Pijaca nije bila kao što smo zamišljali. Zapravo, kada dolazite na ovakva mesta najbolje je i da nemate nikakva očekivanja. U tom slučaju ne postoji šansa da vas nešto razočara.

Bila je ogromna i odeljci su razvrstani prema ulicama, što je čini jako konfuznom. Ko je ikad bio na našem buvljaku shvatio bi da je ovo za nekoliko stupnjeva gore. I roba po kvalitetu i napadni prodavci i uslovi u kojima se sve drži i sprema.
Jeli smo samo voće, slatke male banane koje nemaju ukus kao banane koje smo obično u Srbiji jeli i kokos koji nema ukus kokosa već je više slatkasto neutralan. No, pisaću više o tome.

Zanimljiv je način kako serviraju taj kokos, onako iz prikolice, prodavac odseče vrh mačetom i stavi slamčice. A kad smo ispili svu vodicu iz njega, u nekoliko oštrih poteza je presekao orah i od kore napravio dva omanja dela koja bi trebalo da predstavljaju kašičice kojim se pojede ostatak unutrašnjosti ove voćke. Osvežavajuće!
Obišli smo dosta toga, ali nismo baš pazarili. Sunce nas je pržilo, prolaznici su se smejali našim crvenim nosevima. Nakon pijace smo odlučili da krenemo ka Gangaramaya hramu, koji niko od prolaznika neće da izgovori s mojim imenom, već ga skraćuju samo na Gangaram.

Opet su nas saletali tuk tuk vozači, i to je izgleda nešto što će se ponavljati, stoga smo naučili da ih ignorišemo. “Hajde da te provozam po gradu za 500 rupija!” A prosečna vožnja autobusom s kraja na kraj grada košta oko 50 rupija, što je oko 20 dinara po osobi, često i manje.
Našli smo i autobus i hram uz pomoć ljudi koji su sami prišli i ponudili pomoć. Naš prvi susret sa budističkim hramom je bio divan. Mirisi aromatičnih štapića, izuvanje, (ah, tako je prijalo hodati bos) žene koje se mole, žene koje se klanjaju, simpatični kustos obližnjeg muzeja koji nam je do detalja pokazivao život i putešestvija Sidarte kroz neke stare slike i kineske skulpture, od čega smo razumeli svaku treću reč, jer mu je engleski više sinhala sa engleskim akcentom nego što je engleski. Naveo je još nekoliko mesta koja bi trebalo obići, a da imaju veze sa Budom, dok je Stojan pokušavao da mi objasni da je u izlogu muzeja između relikvija protrčao gušter…  Šta još reći za hram? Centar je nekog mira i prava izolacija od sveta i buke. Nije li i svaki sveti objekat takav? Ovde samo ne osećate neki pritisak i strah od “onoga koji posmatra i onih koji ovde osuđuju”,  ne tražite ništa od nečega nevidljivog već mu se zahvaljujete na daru života, puta, ljubavi i prilici da budete tu. Nasuli smo vodu u metalnu čašu i prošli tri puta oko drveta koji je centar svakog Budističkog hrama, zalivši njegovo korenje u znak zahvalnosti za celo to iskustvo. Napravili nekoliko fotografija i izašli napolje.

Prošetali smo i do obližnjeg veštačkog jezera i veštačkog ostrva na njemu, gde mi je prišla patka očekujući banane koje sam jela. Banane je i dobila. Za patkom je prišao i prosjak i tražio nešto pokazujući kako ne čuje i ne priča. Kada je odustao, seo je pokraj nas, i krenuo da broji novac. Dok nismo krenuli, počeo je i da govori.
Šetali smo još jako dugo. Obilazili smo parkove i tražili mesto sa klimom gde bismo se makar malo rashladili. Pisala sam juče o saobraćaju, ali sam se čitav dan pitala kako i zašto tako voze. Ili imaju stotine sudara, ili nemaju nijedan, pravila na ulici svakako nema. Imali smo priliku da dobijemo i odgovor na moju nedoumicu u trenutku kada je ispred nas, dok smo pružali korak da pređemo ulicu, automobil oborio motor sa dvojicom na njemu.  Zaustavili smo saobraćaj, Stojan je pritrčao, a ja sam, s mapom u ruci vikala da pozovu pomoć. oboreni dečko je pokušao da ustane, ali je odustao od te ideje jer su mu farmerke bile iscepane, koje su bile samo naznaka nečeg drugog. Držao je se za nogu i nateklo stopalo. Drugome je deo kože s pete bio na pogrešnom mestu. Pritrčali su ljudi, a neki muškarci su mi se smejali?! Nije mi bilo jasno. Možda se ovo često dešava? Shvatili smo da smo višak, pomoć je već stigla, momci su zbrinuti, a mi  smo nastavili dalje. Još dugo mi je njegov izraz bola bio pred očima. Nadam se da je dobro.
Našli smo mesto sa klimom i hranom, ali dečko sa couchsurfinga mi se nije javio, iako je rekao da ćemo se naći tog dana. Bilo mu je glupo jer sam tu već sa drugim muškarcem, priznao je. Svašta! Nakon osveženja uz klimu i shvatanja da ne treba da ga čekam da se javi, jer neće doći, uhvatili smo autobus do Peta pijace, odakle bi trebalo da uđemo u autobus koji će nas odvesti do kuće. Put se nešto odužio, a nije ni bio poznat pa sam pitala jednu gospođu u ciklama sariju da li može da nam kaže gde smo u tom momentu na mapi grada. Kao što sam i pomislila. Prodao nam je kartu za autobus koji umesto “Peta” pijace vodi ka “Teta” nekom mestu. Stojan je već krenuo da se nervira, a ja nisam pridavala preterano brige. Izašli smo iz autobusa izguravši se kroz sve te ljude i pošli u potragu za drugim prevozom.

Kažu da, kada ne znate kuda idete, pitate lokalce, ali vam niko ne kaže šta raditi ako svaki lokalac ima i svoj drugačiji odgovor na pitanje. Kome onda verovati? Rečeno nam je da jedan autobus da ide ka Galle putu, ali je neki čuvar rekao da taj autobus ne ide tamo, već neki drugi, a vozač tog drugog je rekao da ni on ne ide tamo (iako je išao) i da ide neki treći, treći autobus nikako nije dolazio… Naposletku smo odlučili da idemo peške.

U tim ulicama sam se već osetila kao da sam u Srbiji u nekoj ulici oko Ustaničke, ili bilo kojoj posle Vuka, ili donjeg Dorćola… Beda, raspale zgradice, dvorišta, prljavi trotoari i smeće. Sve ono što mi smeta u Srbiji je ovde bilo tako prenaglašeno i sirovo,  ali mi je bilo nekako svejedno. Ovde mi to ne smeta kao što smeta mom dragom. Navodila sam primere paralelnih nesavršenosti kod nas ne bih li bar malo ulepšala ovu Šri Lanku jer je slično i nije mnogo prljavije od Srbije u kojoj živimo. Zašto bi nam onda smetala? Ne znam da li sam ga ubedila ili naterala na razmišljanje.
Dok smo stigli do Galle puta već je odavno pao mrak, pa smo uleteli u bus u kome sam morala da se saginjem ne bih li ugledala groblje, prodavnicu sa spravama za vežbanje i Kfc, što nam je tim redosledom bila odrednica za silazak iz autobusa. U celom potresu autobusa, ritmu koji ne prestaje i toploti, prišao je kondukter. Bio je nizak, nijansom kože stopljen sa mrakom, odsjajem beonjača uprtih u mene, prilazio je drvenom šakom i metalnom rukom koja je drži, pružio je tražio je tražeći novac za kartu.Bila je mrtva trka čije oči u tom momentu sijaju više od čuda kojeg su se nagledale.

Istrčali smo napolje iz autobusa i ono groblje se više nije činilo strašnim. “Još sim kartica pa kuća”, uzdahnuli smo.
Da biste uzeli sim karticu sa Srilankanskim brojem, potrebno je da odnesete pasoš, kopiju pasoša, ime, prezime, adresu i potpis u formularu. Kartica je 150 rupija.
Kod kuće smo bacili kontaminirane stvari, obukli kupaće kostime i pomahnitalo otišli da nas talasi razbijaju o ovaj sitan pesak.
Ujutru napuštamo Kolombo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.