Sri Lanka, put i dan prvi!

Dva leta i dva kašnjenja.
Put do Dubaija pamtiću po mučninama i bolu u stomaku koji je otpočeo još prethodne večeri. Ne znam šta se sa mnom te noći zbilo, ali sam pretekla i uspela da smognem snage i krenem na put. Smeštanje, skupljanje, grčenje po neudobnim stolicama aerodroma, marame, bele, šarene, tirkizne, crne abaje, markantni muškarci orijentalnog šarma koji odmeravaju Evropljanke u šortsevima i njihove žene koje iscrtanim očima prate te poglede, dečaci koji vuku svoju sestru, pa onda svi zajedno plaču, radnice aerodroma koje skupljaju putnike za Karači, i ti putnici koji ogrnuti belim platnima spavaju po aerodromskom podu… Smenjivale su se scene brzinom blica aparata i to je jedino čega se sećam. Istrgnutih scena iz bogatog konteksta jedrog drugog sveta. Mislila sam, dobro je, hrabra sam i neće mi biti muka, ignorisaću sve oko sebe što hiperboliše teskobu mog stanja, sve dok jedan muškarac, koji je voleo da zamera stjuardesama i uzdiše od neke svoje tamne teskobe, nije otvorio Pringl’s sa sirom i podelio miomirise iz industrijske Pandorine kutije  i sa ostatkom aviona. Zaronila sam glavu među kolena, odbrojala, i otrčala do toaleta preskočivši i čoveka sa teskobom i polusažvakani čips.
Drugi let je otpočeo uz plan da ću ga prespavati. Tako se i desilo. Sećam se da sam nakon nekih 5 sati otvorila oči i da me više ništa konačno nije bolelo. Ugledala sam plavetnilo mora, zelenilo nepregledne prirode i znala sam da će sve ovo biti jedna velika životna avantura.
Stigli smo na Bandaranaike aerodrom u Kolombu, koji zapravo nije u Kolombu. Bliži je Negombu koji je na severu, ali to više nije ni bitno. Na svu sreću izuli smo patike i odenuli se letnjim stvarima (zahvaljujem se na ideji mladoj Nemici koja je u toaletu pored svog velikog ranca, i tri Indijke koje stavljaju mirise i popravljaju šminku, našla prostor da se presvuče i sretne mene).
Nakon što smo zamenili novac i nabavili mapu, saznali smo i da postoji autobus koji vozi do Kolomba i uputili se ka njemu. Onda je sve počelo…

,,Autobus ne postoji, ja ću da te vozim”, na odgovor da se cena ne slaže sa onim što smo čuli o njoj, dobijamo ponudu od : ,,Koliko želite da date?” Caklile su se jabučice ovog tamnoputog nasmejanog čoveka i beše mi odmah simpatičan čitav taj momenat.
Našli smo autobus koji je krenuo tačno u 10:00. Prepun žena koje su, brzo mašući rukama iz zgloba i britkim govorom, oterale muškarce da bi sele. Ogrnute u svoja šarena platna i držeći male plastične češljeve za kosu smejale su se pogledom i bile pune života. I ja sam se smejala u sebi zbog tih pogleda.
Utisci spolja: raj na zemlji!
Zelenilo, cveće, banane, kokosove palme, egzotične ptice…
Iz autobusa smo izašli na glavnoj stanici u Kolombu. Tu nas je nahvatao jedan oniži, proćelav lokalac koji nam je objasnio gde da kupimo vodu uz savet da ne pratimo ljude koji će to zahtevati od nas.
Samo momenat nakon njega, i već smo pratili jednog mlađeg tipa, kog smo, kad je već prišao, samo zamolili da nam na mapi pokaže gde je Mount Lavinia deo grada, gde bismo eventualno našli smeštaj. Delovao je apsolutno samouvereno u svom poslu vodiča, ali je uredno usput zastajkivao da pita prolaznike i radnike gde ipak staje autobus za taj deo grada. Predstavio se kao kondukter, sa nekom, očigledno, lažnom karticom koju koristi u ovakve svrhe.
Našli smo autobus u koji je i on ušao. Jedan gospodin krupnije građe je odmah shvatio nameru našeg malog vodiča i preveo da nam naš samoprozvani vodič traži 200 rupija za uslugu pronalaženja autobusa, za šta bismo se verovatno i sami snašli. Krupniji gospodin sinhala akcenta je preokenuo temu u svoju korist, i čitavu scenu u malom autobusu pretvorio u scenu iz nekog starog filma. Znao je da je Beograd u Srbiji i da Srbija nije Sibir, niti je tamo rat zbog koga tražimo azil. Mislio je da smo Francuzi ili Španci, ali pošto smo Srbi, a Srbija je takva kakva je… nastavio se govor i odužio, a naš vodič je iskoristio trenutak i nestao iz autobusa u pokretu s mukom na licu od previše reči i tematike koja mu nije bila poznata. Izašao je zajedno sa sviračem tog gradskog autobusa, a ostatak muškaraca je gledao u nas, smeškao se, a jedan što sedaše iza me je i čupkao za kosu. Uz izvinjenja i osmeh, da napomenem!
Pošto više nismo znali ni gde smo ni kada bi trebalo da izađemo, bez plana i smeštaja iskočili smo i mi iz autobusa u pokretu na bučne ulice Galle puta.
Ljudi su nam prilazili, nudili taxije, tuk tukove, vodiče, hranu… Ošamućeni od iznenadne toplote, vlage, mirisa trulog voća, mirišljavih štapića koji bi trebalo da neutrališu sve te senzacije, Šrilankanske muzike, Beogradskog minusa i ovdašnjeg plusa, voda je izbijala iz mene, a usledila je i malaksalost kada sam postala svesna činjenice da ništa korisno nisam pojela dva dana. Sela sam na ivicu trotoara da se priberem i skupim sve što mi atakuje čula u jednu korisnu sliku novog okruženja.

“Moramo da jedemo!” Ušli smo u prvi restoran i poručili neki suv pirinač sa povrćem. Iskoristila sam priliku da kontaktiram drugara sa Couchsurfinga koji nam je preporučio smeštaj u istom mestu gde smo prvobitno i hteli da odemo. U tom momentu, smeštaj je delovao kao najbolja sledeća destinacija. Nakon ručka, i dela pirinča koji mi je prijatni radnik restorana spakovao za kasnije, izašli smo na ulicu spremni da pronađemo taksi. Zapravo, došao je tuk tuk, a vozaču smo ponudili 300 rupija da nas odveze na tačnu adresu, što je jako savesno uradio. Vožnja tuk tukom je učinila da mi ceo moj, ne tako dugačak, ali ne tako ni kratak život prođe pred očima. U ritmu! Jer kako bez ritma hindu muzike? Kako se u Šri Lanki vozi levom stranom puta ceo ovaj haos je bio upotpunjen. Nagla kočenja, skretanja,  vika na drugog vozača, presecanja drugih vozila, uglavljivanja na mesta gde nikada ne biste pomislili ni da promolite točak, a kamoli da date gas. Onda je došao momenat gde više ni sam nije znao put. Da, naš taksista je zastajkivao redom i vršio ankete, gde bi to mogla biti ta ulica. Uz pantomimu i odmahivanja rukom lokalaca uspeo je da nadje konačno odredište i jos da vozilom uđe u dvorište nepoznatog čoveka, uprkos ubeđivanju da ne radi to, jer nas zapravo niko i ne očekuje. Nije želeo ni da čuje. Naš vozač je izneo naše torbe i krenuo da doziva vlasnike. Glasno. Iz njegovog dvorišta u koje je uparkirao tuk tuk i nas.

Nakon nekoliko uzvika gazdine titule, pretpostavljam i našeg blagog crvenila u predelu obraza, pojavio se jedan niži muškarac izuzetno tamnog tena, mokar, voda se naprosto slivala s njega, ogrnut belim peškirićem, koji smo apsolutno ignorisali.

“Potrebna nam je soba!”
Gazda s peškirićem je pozvao sina koji nas je dalje uputio ka sobi, uz stepenice jedne kolonijalne kuće, ali beše čudno jer nas je bilo nešto više nego što bi trebalo. Okrenuli smo se i pogledali nazad, a zatim i jedno u drugo. Da, i taksista je ušao s nama u kuću i krenuo uz stepenice da vidi kakva je soba, i da li da mi to uopšte uzmemo.

To je bio momenat kada sam, čini mi se, prvi put osvestila koncept privatnosti i bliskosti naroda u ovom delu Azije. Za nas, bilo je to strašno i čudno, za njih, verovatno normalno i srdačno.
Što se same sobe tiče, ništa nam nije bilo bitno. Ni to što nemamo kuhinju, ni neki pogled, niti luksuz u njoj, a ni toplu vodu. Nakon klasičnog cenkanja uzesmo sobu nakon čega je taksista spustio torbe i bez ikakve dodatne naplate otišao srećan i zadovoljan jer nas je bezbedno smestio kao neku svoju malu decu. Na vizit kartici koju nam je dao pisalo je “I care”, i zaista je tako. Nakon zatvaranja vrata dan se prekinuo i sledeće što znam jeste da nas je probudio zvuk vibera. Misleći da je prošao čitav dan, skočili smo u neverici, međutim, tek je bilo dva popodne.
Uzeli smo dve noći u toj kući jer veliki neuređen grad ipak nije za nas. Prednost mesta koje smo odabrali je izolovanost od gradske vreve i buke i to što je plaža na 50m od dvorišta. Te večeri smo oprobali i plažu.

Talasi, klinci koji nam se predstavljaju, devojke u maramama koje upiru prstom u nas, mame sa dečicom koje gledaju i smeškaju se tome koliko smo beli iako ja sebe smatram tamnijom osobom, ljudi koji prilaze nudeći pivo, ribu, brodiće, posetu mrestilištu kornjača, opojne supstance, menjačnice…
Uvek se nešto odigravalo, a mi smo samo želeli da uživamo u miru, toploti, vetru sa okeana, tišini i vrelim talasima koji sa jedne strane dodiruju Indiju, a sa ove otkrivaju moje grudi maloletnicima. To poslednje mi i nije bio plan, ali sam kao dete vrištala uz svaki zvuk talasa, a bilo ih je. Jedan je tako i odneo gornji deo, a valjda sam tom vriskom i prizvala svu tu decu da se okupe oko mene uz savete “kako uskočiti u talas”.

“Head down, head down”, rekoše.
Kasnije te večeri, nakon hladnog tuša i stvari koje su iz ranca nekako uvek izlazile neopisivo tople,  ponovo smo se vratili na plažu i posmatrali rakove kako beže po obali i izbacuju pesak iz rupica.
Sada, dok naša porodica kod koje smo odseli “kadi” kuću iz dvorišta šireći mirise raznih štapića koji su me uvek privlačili i simbolizovali nešto čemu pripadam, a gde nikada nisam ni bila, dok Stojan u odelu u kojem je bio već umorno spava, a ja već brojim ujede komaraca, odlučujem da je ovaj dan gotov. Prilagođavam se novom merenju vremena, gde se sporije živi, a uživa više, i budim svog dragog rano radi avanture zvane Kolombo!

 

 
P.S. Nekih značajnih fotografija neće biti dok se filmovi ne razviju. Do tada, uživamo svim čulima.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.