Abu Dabi

Ceo put je bio neplaniran. U novembru, pitanje da li zelimo da idemo, došlo je kao dobar dan. Ushićenje nakon tog telefonskog razgovora se nije moglo opisati rečima. I neverica o istinitosti.

Moja fasciniranost arapskim zemljama seže jos  detinjstva, slušanje Desert rose, skakutanje i uvijanje u marame je bio jedan od malih tajnih hobija. Odbrojavali su se dani, skupljali novci, grejalo se i čekao 6.decembar. Bili smo slatki tog dana, moj verenik i ja. Ja sam zaboravila da spakujem pola stvari, sve moje divne dugačke haljine, pa sam dane provela u dve kraće kombinacije i maramom. Izaći na ulice Dorćola u sred decembra, u tankom kaputu, letnjim patikama i slamnatim šeširima bila je predstava za naše susede. Sećam se, padala je kiša tog dana.

http://www.youtube.com/watch?v=Lgo2Wc6Vj00

To je bilo ujedno naše prvo putovanje avionom. Moram priznati da sam se uplašila tog trenutka kada sam se prvi put vinula među oblake, i kada je sve oko mene postalo belo. Osetila sam se kao da više ne vladamo sobom, već smo svi u rukama nekog višeg bića.  Posedovanje tog osećaja zahvaljujem ekipi serije The Lost, i mojom opterećenošću istom.

Mi smo na ostrvu srećni

Nakon 6 sati leta, izaći na vlažni topli vazduh Abu Dabija, u kaputu i 3 džempera bilo je neprocenljivo. Ali to nije bilo sve, čekalo nas je još dvočasovno klackanje do našeg kampa koji je bio u srcu pustinje.

Autobus je izlgedao malo, ali smo svi stali.

Pokazujem da je tamo ostao naš kamp

Pokazujem da je tamo ostao naš kamp

7.decembra 2014. smo prvi put šetali pustinjom. Dodir bosih nogu i peska su činili da broj 12.kao oznaka poslednjeg meseca u tom trenutku i ne poprima neki smisao. Novac nam nije bio potreban. Kamp je bio tu, hrana na sve strane i ljubazni ljudi koji su ispunjavali naše želje, Osećala sam se kao kraljica. U pustinjama postoje različiti kampovi. Od onih za boravak, preko zabavnih, kampova za lov… U obližnjoj okolini, iza desetak pescanih dina, doline, nicega i sat i po hoda kroz sve to nalazio se kamp sa kamilama i konjima. Ko je hteo, mogao je svakoga dana, uz prijavu, otici i isprobati se u tome.

Arapi, pošto vole sokolarstvo, imaju svoje ptice koje cesto treniraju u pustinjama. To je takodje bilo moguće videti po prvi put i dobro je došlo kao neko novo iskustvo. U našem kampu bilo je dosta Arapa koji su nas usluživali raznim čajevima, zelenim, od nane, sa kardamonom, kamiljim mlekom. Njihove žene su nam pripremale tradicionalne poslastice, i pokazivale zanate. Dobila sam narukvicu ispletenu od koncica.

Na vrhu peščane dine

Odmarali smo se od toplote u tradicionalnim šatorima, u kojima smo imali razna posluženja, korpe sa voćem, kafa, čaj, slatkiši…

Nakon 4 dana pustinje, preselili smo se u sam centar urbanog grada. Šta posetiti u Abu Dabiju? Zavisi od interesovanja. Ali pripremite se da izdvojite mnoooogo veću sumu. Naime, grad je toliko veliki da se peške ne može nigde. Trotoara slabo, pešacki su udaljeni poprilično jedan od drugog, stanice gradskog prevoza…neke po kilometrima. Ako volite da šetate, ako ste Evropljanin naviknut na ranac i pustolovine, onda ovo nije grad za vas.

Naš dom prvih 4 noći

Oko 2, ILi 4 aed je jedna voznja, (zavisi od busa) i da- zene sede u prednjem delu busa. Nama se desilo da nijedna zena nije htela da sedne do nas, pored nas i ispred nas. I svi su me gledali cudno- jer sam sa muskarcem- u pogresnom delu busa. Tako da, ili uzimas kola, ili taxi koji je skroz fensi, pocetna suma je 3,50 dirhama, a 1,60 dirhama kilometar. Grad po duzini ima 40 kilometara. Tako da nas je jedna voznja u proseku kostala izmedju 10 i 30 dirhama. Ispod nikako. Mi smo bili u hotelu Centro Capital Centre, Rotana.

Šetalište Corniche

Šetalište Corniche

Šetaliste kraj mora je skroz prazno. Sreli smo nekoliko Indusa, Pakistanaca (radnici u hladu, otprilike) i neku malu francusku decu.
U hotelu pivo je oko 8evra. (Aloft u koji smo svratili zbog pogleda) U prodavnicama hrana je skoro iste cene kao kod nas. Jednom smo jeli u nekom restorancicu u centru, ukupno 50 dirhama (za dvoje). Nista posebno -pirinac, meso, salata, ali pristojno i ukusno. Ako ćete biti pravi turista, u principu i nećete dolazite u kontakt sa domaćim stanovništvom. Hoteli imaju zaseban život, bazene na krovu, restorane, klubove, tako da ste svuda okruzeni ostalim pridošlicama. Naravno, Arapi ne rade obične poslove, za to su angažovani došljaci koji rade i povremeno bivaju transportovani u svoju zemlju jer ne mogu da dobiju njihovo državljanstvo. Arapi su gospoda, fin i nasmejan narod, ljubazan. Kada čuju da ste iz Srbije oduševe se.
Sto se tiče hrane, sjajna je! Savet je da isprobate sve sto možete, jer je neponovljivo. Mešavine mirisa, ukusa, začina, odvešće vas jos dalje nego što ste. Od slatkog, meni lično je favorit bio Luqaimat i Umm ali.

Arapske krofnice prelivene sirupom od urmi i posute susamom

Umm ALi

Od nekih znamenitosti i nema šta toliko da se vidi. Meni je od celog puta najlepši deo bio boravak u pustinji. Tu se upozna duh zemlje, ljudi i oseti ta klima, miris i vetar iz pustinje. Grad me je razočarao, iskreno. Izgledao, mi je kao neko ogromno gradilište gde zgrade vire iz peska. Sve je to sjajno, i velelepno ali ipak… nisam taj tip, možda.
Postoje tržni centri, pijace. Otišli smo  u deo Al Meena, gde smo se izgubili. Vrteći se okolo, satima ne bi li negde stigli, bukvalno smo zaobišli pijacu koju smo hteli da vidimo. Jer Taj deo nije obeležen i – jer NIKO ne ide peške.
Sve je klimatizovano, tako da pazite, jer smo se mi vratili upaljenih sinusa.
Sto se tice oblacenja, poželjno je pristojno. (Kao i svugde, je li?!) Mi smo se dosta kretali u krugu Arapa, pa mi je bilo neprijatno da nosim nesto što nije duža suknja, i marama preko ramena. Prosto mi nije bilo teško da ispoštujem nečiju kulturu, ako sam već došla kao gost. Jedino je u džamiji obavezna abaja i marama koja ne otkriva kosu.

Uklopili smo se skroz!

U trznom centru Mushrif mall imate Lulu hipermarket gde po povoljnoj ceni od 10 do 13 dirhama mozete uzeti kilogram najkvalitetnijih urmi i začine na grame koje tako divno upakuju i vakuumiraju da imate utisak da ste ih samo skinuli s neke police.
Idite u World Trade Center Souk! A uđite i u sam WTC koji je prekoputa istog, ako ne zbog kupovine, onda zbog monumentalnosti same zgrade.

Plen sa puta

Plen sa puta

Neka Vam Arapkinje ukrase šake svojim divnim umećem slikanja kanom, a kupite i sami jednu tubu koja je 10 dirhama.


Posetite zlatare, (tako žuto zlato sa kojekakvim gravurama nisam u životu videla) prebogato je i verovatno kič za nas ukus, ali treba videti. Ponesite nazad i neki miris Arabije.
Temperatura je divna u decembru i pravo okrepljenje nakon hladnoće u Beogradu.
Ne znam šta bih jos rekla, osim da bih uvek želela da se vratim u ovakvu zemlju i ponovo osetim onaj dašak pustinje. Ima nečeg mističnog i egzotičnog koji nas teška srca teraju da izgovorimo Ma Salam Abu Dabiju.

Priprema čaja uz večernju vatricu kraj šatora

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.